U periodu od 1992-1993 muslimanski vojnici iz Srebrenice neprestano su granatirali uže područje grada Bratunca i okolna srpska sela prilikom čega je život izgubio veliki broj civila srpske nacionalnosti. Od muslimanskih granata neretko su stradala i deca.
U Brezaku je, posle tragedija, koje su je zadesile i potucanja po tuđim kućama, Živana Pavlović iz Buljima kod Kravice uspela da obezbedi krov nad glavom sinu Miladinu i njegovoj porodici. - U ratu su poginuli moj sin Mikailo /12/ i kćerka Milada /17/, a suprug je umro od posljedica teškog ranjavanja. I ja sam oboljela, poslije svih nesreća, koje sam doživjela - rekla je u kratkoj izjavi za "Glas Srpske" 2011. godine ova hrabra majka. I to je jedina izjava i podatak koji se mogu pronaći na društvenim mrežama o stradanju ove porodice. A reč je o jednoj od najvećih ratnih tragedija na području srebreničke regije. Sva tuga ovog sveta sručila se na leđa ove nedužne, poštene, plemenite žene. Za manje od mesec dana, Živana je ostala ostala bez dvoje dece, a potom i bez supruga. Treće dete Miladin, tada četrnaestogodišnji dečak teško je ranjen, a i danas nosi gelere u glavi. Iz nepoznatih razloga, ni ova majka ni njena ubijena deca nikada nisu bili "interesantni" nevladinim organizacijama ni medijima te o njima nikada nije napisan bilo kakav tekst ili pak, napravljena neka kakva reportaža.
Ovi zločini zbili su se u januaru 1993. godine i to u samom centru Bratunca kada je ovo mesto bilo meta žestokog granatiranja od strane muslimanske vojske iz Srebrenice.
Tokom muslimanskog granatiranja opkoljenog grada Bratunca ali i mnogobrojnih srpskih sela u ovoj opštini, ubijeno je više desetina građana, među kojima i veliki broj dece. Još više civila je u tim besomučnim napadimo ranjeno, a mnogi civili su ostali trajni invalidi. Bratunac je dugo bio pod opsadom i blokadom, neprestano izložen muslimanskom vatrom. U gradu je broj stanovnika bio udvostručen budući da je ovde privremeno sklonište pronašlo više hiljada Srba koje su iz Srebrenice i okupiranih sela proterale muslimanske snage Nasera Orića.
Svesni poraza na bojnom polju, Orić i njegovi vojnici iz Srebrenice, ti večiti gubitnici, odlučili su se za novu kukavičku strategiju a to je bilo granatiranje grada. Na meti muslimanskih agresora bili su isključivo civilni objekti: stambene zgrade, pijace, bolnica, trgovi, javna mesta..Jedan od ovakvih zločina dogodio se i 30. januara 1993. Tog hladnog, januarskog dana srebrenički muslimani su ispalili nekoliko minobacačkih granata na područje Bratunca i u tom napadu je ubijena devojka Milada Pavlović. Imala je sedamnaest i po godina. Bila je učenica, odličan i uzoran đak. Milada je odlučila da malo prošeta svojim gradom ne sluteći bilo kakvu tragediju. Nažalost, zločinci iz Srebrenice su baš tada započeli granatiranje znajući da je pijačni dan i da će biti mnogo ljudi na ulicama. Tom prilikom je ranjeno više civila. Jedna mladost u trenu je ugašena voljom bezdušnika. Milada bi danas odrasla, zrela žena. Imala bi danas svoju porodicu, imala bi svoj posao, karijeru, a rata bi se sećala samo kao ružne uspomene...Nažalost, umesto divnih trenutaka i životnih radosti, u domu Pavlovića skoro tri decenija caruje tuga i bol za izgubljenom mladošću.. A dželati se šetaju slobodno Bosnom i Hercegovinom, nagrađeni privilegijama i priznanjima.
Da stvar bude još tragičnija, 6. marta 1993. život je izgubio i miladin brat Mikailo Pavlović. I on je stradao od minobacačke granate koju su ispalili srebrenički muslimani. Bilo mu je nepunih 11 godina. Zločincima ruka nije zadrhtala! U kratkom vremenskom periodu, zlikovci bez duše su usmrtili dvoje dece iz porodice Pavlović nanevši njihovoj porodici nemerljivu tugu i patnju. Ovo dvoje nedužne dece stradalo je u svom rodnom Bratuncu od strane muslimanske agresorske ruke koja je rušila sve pred sobom. Istog dana muslimanska granata zauvek je prekinula i život Božane Petrović (1942). Granate su uglavnom bile "lansirane" iz samog centra Srebrenice, najčešće sa igrališta i okolnih lokaliteta gde su bile postavljene haubice ali i iz muslimanskih sela, snažnih vojnih uporišta.
Na ovaj zločin podsetio je svojevremeno i veliki srpski heroj i borac za pravdu i istinu - Vojin Pavlović, inače predsednik i osnivač NVO "Istočna alternativa" iz Bratunca: "Od drugog strica Mile, sin Mikajlo Pavlović je imao 11 godina. Igrao je klikera. Stradao je od granate koja je stigla iz Srebrenice. Tada je teško ranjen i njegov brat, dve godine stariji Miladin. I danas nosa geler u glavi. Lekari sa VMA u Beogradu su uspeli da mu spasu život, ali ne i da izvuku metalne opiljke" – ispričao je Pavlović medijima dodajući da je u Kravici izgubio veliki broj svoje rodbine. Stric Radoje Pavlović mu ubijen na Božić 1993. u Kravici a rodbina ga je pronašla nekoliko meseci kasnije i to bez glave.
Muslimanski vojnici nisu ni skrivali svoje zle namere već su se hvalili kako su artiljerijski napadi na Bratunac bili prethodnica jednom sveukupnom napadu na sam grad koji je imao za cilj osvajanje i istrebljenje srpskog civilnog stanovništva. Kako je sam zločinac Naser Orić istakao, namera srebreničkih muslimana je bila da okupiraju Bratunac što su i pokušali odmah nakon masakra u Skelanima. Nameru krvoločnih zveri da zauzmu tuđi grad, da pobiju žene i decu, sprečila je malobrojna ali hrabra srpska vojska koja je uspela da odbije ove napade agresora i zaštiti civilno stanovništvo. Bratunac je uspešno odbranjen a kukavice i večiti gubitnici na bojnom polju neprestano su granatirali grad i civilne objekte sve do aprila 1993. kada je upravo zbog tih zločina Srebrenica proglašena demilitarizovanom zonom iako, potvrdi će se kasnije, ona uopšte nije bila u potpunosti demilitarizovana.
Na mestu stradanja Mikajla i Milade nema spomen obeležja, njihovo stradanje nije obuhvaćeno zvaničnom komemoracijom, po njima ne nosi naziv nijedna ulica niti ustanova u gradu Bratuncu..
Коментари
Постави коментар