SEĆANJE NA GRANATIRANJE ŠEKOVIĆA; MEĐU UBIJENIM CIVILIMA I TRUDNICA!

Prošla je trideset i jedna godina od kako su pripadnici muslimanske "Armije BiH" izvršili strahovit napad na Šekoviće i tom prilikom ubili i ranili veći broj civila. Za počinjeni zločin do danas niko nije odgovarao

Iako tokom poslednjeg rata na području Šekovića nije bilo većih ratnih dejstava, meštani ovog podrinjskog mesta zauvek će pamtiti kraj aprila i početak maja 1994. kada su počinjeni strašni, nezamislivi zločini nad civilnim stanovništvom. Nesposobni da se vojnički suoče sa srpskom vojskom na bojnom polju, večite kukavice i gubitnici, pripadnici Alijine muslimanske tzv. Armije BiH su tog  30. aprila 1994. oko 15 časova, iz pravca kote Bandijerke ispalili veći broj granata uže područje Šekovića. Planski i ciljano su gađani civilni objekti i mesta daleko od borbenih linija. Naredba je došla sa najviših instanci a imala je za cilj masakr nad civilnim stanovništvom. U tom besomučnom, kukavičkom napadu muslimanskih agresora živote su izgubili osamnaestogodišnja devojka Mira Krstić koja je inače bila u poodmakloj trudnoći, zatim njena tadašnja svekrva, tačnije majka njenog verenika - Ruža Radivojević (44), komšija Zoran Lainović i penzionerka Mara Milić. Mara je ubijena u 76-oj godini u naselju Sučani i to dok je radila u bašti. Tom prilikom je ranjeno desetak civila, među kojima i dvoje dece. Zločinci naoružani bolesnom i bezumnom mržnjom prema svemu što je srpsko, izvršili su napad na civilno stanovništvo samo sa jednom namerom - da pobiju što više ljudi! 

Kako je već rečeno Mira Krstić je bila u 7. mesecu trudnoće kada je svirepo ubijena tokom zločinačkog napada muslimanske armije. Ova mlada žena, koju sugrađani i danas spominju i pamte po njenoj raskošnoj lepoti ali i po nesebičnoj dobroti i plemenitoj duši, sa nestrpljenjem je iščekivala dan kada će se ostvariti kao majka. Ona i verenik već su imali brojne planove i za svadbu i za dete koje je bilo na putu, za sve ono što dolazi. Njihova maštanja o zajedničkom srećnom životu prekinule su u jednom trenu zveri u ljudskom obliku koje nisu imale milosti baš ni prema kome već su ubijali sve što se kretalo. Voljom bezumnika, Mira je otišla u smrt a sa njom zajedno i njihovo nerođeno dete, plod zajedničke ljubavi dvoje mladih ljudi. Nesrećni mladić je tog majskog prolećnog dana u humku spustio svoju verenicu, njihovo dete, i majku koja je takođe ubijena kada i Mira. Sa njima je u grob ispratio i deo svog života. Umesto svadbenog veselja, kuće Krstića i Radivojevića zavijene su crno a pesmu i osmehe zamenili su plač i jecaji. 

Rođaka ubijene Mire ispričala je nekoliko dana kasnije pred kamerama srpske televizije: "Živimo tako u strahu, sve od sedam do sedam dana, granate padaju i tako. Sve smo na oprezu, ne smijemo djecu da puštamo nigdje, jedna moja rođaka gore u selu je poginula, bila je u drugom stanju...sedam mjeseci".   

Istog dana granatirano je i srpsko selo Pelemiši, nedaleko od Šekovića. Granata ispaljena sa muslimanskih uporišta usmrtila je i nastavnika Ljubisava Stupara (38), a braneći svoje domove, svoj grad i sugrađane poginuli su i Milisav Žepinić (40) i Ljubiša Radojčić (26).   

Prema podacima Instituta za istraživanje srpskih stradanja u XX veku u napadu su učestvovale muslimanske jedinice sa područja Kladnja i Stanova, koje pripadaju oružanim formacijama Drugog korpusa Armije BiH. Šekovići su tih dana žestoko granatirani iz najraznovrsnijih artiljerijskih i minobacačkih oruđa raznog kalibra, i to uoči pravoslavnog Vaskrsa.

Do danas niko nije procesuiran za ovaj ratni zločin a nije poznato ni da li je ikada sprovedena bilo kakva istraga. Nesumnjivo, reč je o ratnom zločinu jer su ciljevi napada bili civilni objekti i civilno stanovništvo. Posebno je tužna subina mlade Mire koja bi danas bila zrela žena - supruga i majka. Iako je poznato odakle su došle granate i koje jedinice su učestvovale u ovom zločinu, protiv komandanata i direktnih izvršioca nikada nije podignuta optužnica što samo potvrđuje da se zločini nad Srbima zataškavaju i ignorišu  a predmeti godinama stoje zaključani u fiokama nadležnih institucija. Na području Šekovića i Vlasenice ubijeno je pet stotina građana srpske nacionalnosti, dok je na području srebreničke regije na najokrutnije načine ubijeno 3267 Srba, među kojima i 72-oje dece. 

Izvor: Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku