GODIŠNJICA GENOCIDA NAD SRBIMA U RAVNIM KOTARIMA: DECU SU UBIJALI NA SPAVANJU, STARE I NEMOĆNE MASAKRIRALI

 

Tokom genocidne agresije hrvatskih snaga na južne delove Republike Srpske Krajine /RSK/ u akciji kodnog naziva "Maslenica" počinjeni su neki od najstrašnijih zločina nad srpskim stanovništvom. Zločinačka akcija istrebljenja svega što je srpsko započela je 22. januara 1993. godine a hrvatska vojska baš nikoga nije štedela. Ubijeno je i nestalo 348 Srba, među kojima je bilo 38 žena. Ubijeno je četvoro dece, dok je više od šezdesetoro mališana zadobilo teške i lakše povrede. 

Načini na koje su Srbi stradali i danas lede krv u žilama. Patolozi su još 1993. ostali u neverici prilikom obdukcije, a identifikacija mnogih tela je trajala i po nekoliko sati što takođe govori o ozbiljnosti povreda.

Prva ubistva i progon srpskog stanovništva na području Zadra i Ravnih Kotara započeli su još u proleće i leto 1991. godine. Srpski civili su, najčešće pod okriljem noći, izvođeni iz svojih kuća i stanova i odvođeni na tzv. informativne razgovore sa kojih se mnogi nisu vratili. Likvidacije su vršene planski i sistemski. Tada se formiraju i prvi logori za Srbe gde su vršena masovna zlostavljanja, silovanja i likvidacije. Kampanja nasilja i surovih pojedinačnih likvidacija Srba zadarskog zaleđa trajala je do januara 1993. kada zločini dobijaju svoj potpun oblik. Za vreme trajanja rata na području Zadra i Ravnih Kotara ubijeno je 165 srpskih civila, od čega je blizu polovine izgubilo život za vreme akcije "Maslenica". 

 

Iako je agresija izvršena na zaštićenu zonu UN i pred očima mnogobrojnih pripadnika UNPROFOR-a, niko do sada nije procesuiran za zločine nad Srbima počinjene u ovoj akciji, naveo je "Veritas". Od ukupnog broja žrtava do sada je rasvetljena sudbina 337 lica, dok se na evidenciji nestalih vodi još 11, od kojih šest civila, među kojima tri žene. U zbegovima je u narednih nekoliko meseci umrlo još 165 lica, uglavnom starije populacije.

Agresija je izvršena u toku realizacije Vensovog plana, kojim je godinu dana ranije RSK stavljena pod zaštitu UNPROFOR-a. U ovoj agresiji najviše su stradala srpska sela Islam Grčki, Kašić i Smoković, kao i etnički mešovita sela Murvica, Crno, Zemunik Gornji, Poljica i Islam Latinski. Srbi iz tih sela su ubijeni, prognani ili odvedeni u zatvore i logore, a njihova imanja su opljačkana i uništena, dok su kulturni spomenici, groblja i crkve devastirani, oskrnavljeni ili porušeni. DIC Veritas, jedina relevantna institucija koja godinama aktivno radi na čuvanju sećanja na nevine žrtve i činjenicama razotkriva svaku neistinu, navodi da su među tim objektima bili Dvori Stojana Jankovića u Islamu Grčkom sa malom Crkvom Svetog Georgija koja je osveštana 1675. godine, u kojoj je sahranjen poznati književnik Vladan Desnica, te Crkve Svetog Georgija u Smokoviću i Svetog Ilije u Kašiću koje su osveštane 1567, odnosno 1872. godine. 

Iz ovih ravnokotarskih sela proterano je više od deset hiljada Srba koji su se raselili širom sveta. Operaciju "Maslenica" su planirali i izveli Janko Bobetko, Ante Gotovina, Ante Roso, Mirko Norac i Mladen Markač, uz znanje i odobrenje tadašnjeg predsednika države Franje Tuđmana. U vreme agresije načelnik artiljerije sektora "Velebit" bio je kosovski Albanac Agim Čeku koji je do 1991. godine bio oficir JNA, od čijih granata je, usljed neselektivnog granatiranja po dubini područja opština Benkovac i Obrovac, najviše i stradalo civila.

HOROR KAKAV SE NE PAMTI: UBIJALI ŠTA SU STIGLI

Hrvatski vojnici su ubijali, silovali, masakrirali sve redom. Nisu pitali ni za godine, ni za nacionalnost te ne treba čuditi što je tokom ove akcije ubijeno i nekoliko civila hrvatske nacionalnosti. Oni su stradali uglavnom jer su bili u mešovitim brakovima ili zato što su pokušali da obrane komšije Srbe. 

Mladenu Despotu hrvatski vojnici su ubili roditelje, penzinere Jovu (60) i njegovu suprugu Stanu (59) i to na kućnom pragu. Ubijeni su mučki nakon užasnih tortura iako se nikome nisu zamerili.

- Nešto me uvijek tišti više od svega i nitko ne može učiniti ništa da me ta tuga prođe. Za vrijeme rata, 20. januara 1993., baš na Svetog Jovana, bio sam u Benkovcu održavajući strojeve, a kad sam se vratio ovamo, čekala me crna vijest: napali su Islam Grčki i nedaleko odavde, u polju, ubili mog oca Jovu i majku Stanu. Znam i tko ih je ubio, jedan od ubojica bio je naš kućni prijatelj koji je sebi kasnije sam oduzeo život, a drugi i dalje živi u ovom kraju. Nedavno sam ga sreo u Zadru: samo je sagnuo glavu i šutke prošao pored mene – rekao je Mladen Despot medijima, prisećajući se da su nakon zločina tela njegovih roditelja uklonjena, a potom prebačena u zajedničku grobnicu u Zadru. 

Na svirep način ubijeni su i majka i sin - Ana (81) i Mišo Uzelac (48), civili iz sela Islam Grčki. Mišu su odmah ubili na kućnom pragu pa ga izmasakrirali, a teško pokretnu Anu su zatočili u jednom od zloglasnih hrvatskih logora, gde su je strahovito mučili i zlostavljali. Nesrećna starica je u logoru i ubijena. Dok su hrvatska deca slobodno šetala parkovima po Zagrebu, Samoboru, Rovinju, Zadru, Puli..dok je hrvatska omladina ispijala koktele u kafićima, uživala u diskotekama, zajedničkim veseljima i okupljanjima, srpska deca Ravnih Kotara su ubijana na najstrašnije načine. Lovili su ih zlikovci granatama, mitraljezima i snajperima, ubijali su ih na spavanju, pucali u njih, tako mlade i nedužne samo jer pripadaju drugoj veri i naciji. I dok su zagrebačke televizije tog decembra 1993. izveštavale o tome kako mladi Hrvati skijaju i uživaju u zimskim destinacijama, dotle su neka druga deca po dubokom snegu bežala u nepoznato, pokušavajući stazama egzodusa da sačuvaju žive glave. Ta nedužna deca postadoše kriva samo zato što su ispovedala pravoslavnu veru i zato što su pripadala srpskom narodu! Dok su hrvatske majke vodile svoju decu na mise, izložbe, u muzeju a neke ih pesmom ispraćale u pohode na srpska sela, dotle su srpske majke pod kišom granata sahranjivale svoju decu, plakale, zapomagale...desetine hiljada ljudi je te zime prognano iz svojih domova. Uzimali su samo najosnovnije stvari, ostavljajući za sobom svoja ognjišta, tople domove, fotografije i najlepše uspomene znajući da se tu možda više nikada neće vratiti.

 U selu Donja Jagonja, u podrumu svoje porodične kuće, na spavanju su ubijene Nevenka Crnobrnja (33) i njena ćerka Snježana (12). Kao i svako dete i Snježana je volela da se igra i druži, bila je veselo i radoznalo dete. Snježana je bila učenica osnovne škole, revnosan i vredan đak,  izuzetno talentovana i pametna devojčica. Nesvesna zla koje se sprema, uživala je u zimskim čarolijama i sa nestrpljenjem čekala da osvane praznično jutro..nažalost, nikada ga nije dočekala. Znali su zlikovci da u Jagodnji ima samo civila, zato su i izvršili napad. Kome je bila kriva jedna devojčica od dvanaest godina?! Nenaoružana, nemoćna, vesela i nasmejana...kome je bila kriva učenica, jedno dete željno igre i zabave koje je od sveg naoružanja imalo samo lutke, školske sveske i olovke?!

Pucajući u decu, hrvatski vojnici su pucali u moral, ljudskost, civilizaciju...U napadu na Smiljčić, ubijena je Danica Pupovac (36) dok je njen petogodišnji sin Georgije tom prilikom izgubio ruku i zadobio teške povrede. U okrilju noći, u napadu na selo Buković ubijeni su Milenko Gagić, njegova petogodišnja ćerka Milena i sedmogodišnji sin Milan, dok je majka Branka Gagić zadobila teške povrede. Saznanje da je u jednom trenu izgubila supruga i dvoje dece nedužnoj ženi je zauvek promenilo život. Posebno je bolna i šokantna činjenica da za ovaj zločin nikada niko nije odgovarao. Gagići su inače usled brojnih pretnji, pritisaka i uznemiravanja bili primorani da 1991. napuste svoj rodni Zadar gde su godinama mirno živel a privremeno sklonište pronašli su u Bukoviću. Međutim, zlikovci im ni tu nisu dali mira.

U granatiranju škole i civilnih objekata u Karinu ubijene su devojčica Nataša Jokić (17), njena tetka Soka Arčaba (43) i penzionerka Sofija Cupać (79), dok je teško ranjeno dvadesetak civila, uključujući i četvoro dece. Sam akt bombardovanja škole dovoljno oslikava genocidne namere agresora sa ciljem zatiranja jedne etničke populacije. Međutim, to je samo jedan od mnogobrojnih slučajeva bezumnog razaranja u cilju istrebljenja.

U napadu na Gornje Biljane ubijene su penzionerka Olga Miljević (67), devojka Ines Drača (22) i mnogi drugi civili.

U Zemuniku hrvatske snage likvidiraju staricu Mandu Subotić, penzionerku od 62 godine, a nešto ranije u istom selu rafalima su pokošeni civili Mirko Subotić (35) i Dostana Ćoso (23). U Smokoviću je u svojoj porodičnoj kući zlostavljana, mučena pa doslovno masakrirana teško pokretna starica Božica Prostran (74). U Donjem Miranju u svojoj porodičnoj kući ubijena je domaćica Ljubica Šekuljica, a kao nestali se od rata vode Danka Novaković (50), Radoslav Pavić (87), Marija Opačić (84), Slavka Višić (47) koji su najverovatnije zarobljeni pa likvidirani u nekom od logora.

Damir Brkljač preživeo je masakr na Malom Alanu a u svojoj izjavi je naveo kako je njegov otac Dane (46) tom prilikom lakše ranjen ali ga je hrvatska vojska zarobila i ubila. Na identifikaciji, patolozi su utvrdili kako su hrvatski vojnici Daneta zaklali, odsekli mu nos a na leđima mu urezali krst nožem. Mnogi civili su pronađeni masakrirani po svojim kućama, sa prerezanim grlom, bez jednog ili više ekstremiteta sa brojnim znacima mučenja. Medicinsku sestru Dušanku Gaćešu (25), hrvatski vojnici su zarobili i zlostavljali a potom je usmrtili na stravičan način. Dušanka je imala prostrelnu ranu na levoj natkolenici i rasekotinu na desnom ramenu, te smrtonosnu povredu čeonog dela glave, nanesenu tupim predmetom, najverovatnije krampom.

- Haos, bježe ljudi iz Islama Grčkog i Latinskog, iz Kašića, bježi narod go i bos, bez igdje ičega. Bježi ispred ustaškog noža. Bilo je to 22. januara 1993. Napali su ujutru rano dok su ljudi još spavali. Bježe svi  u Smilčić. Ustaše i dalje napreduju, nešto zarobljavaju, nešto odmah kolju. Seli se i moje selo, to mi je drugo bežanje. Bježimo svi u Benkovac, u tamošnjoj gimnaziji ostajemo tri dana. Moje djete ima temperaturu 40 stepeni, sve to od straha. Na Smilčić padaju granate dan i noć bez prestanka, sav je u plamenu. Prema Biogradu ustaše su zarobile Đuru Čupića iz Jagodnje. Ustaše su mu odsjekle glavu i igrale nogomet sa njom u Biogradu. Ima mnogo mrtvih, svi se sahranjuju u Benkovcu. Sve grob do groba. Očaj. - ispričala je Srpkinja iz Benkovca,  čija je ispovest objavljena u knjizi "Svjedočenja" Dikice Stanisavljević.  

ŠLJEPICA TONKA: UBILI SU MI SUPRUGA I SINA, MENE SU MUČILI U LOGORU

"Ja sam mještanka Islama Grčkog i živjela sam u svojoj kući sa sad pokojnim suprugom Šljepica Jovanom, a sa nama je bio pokojni sin Zdravko.

Dana 22. 1. 1993. godine uvečer oko 17 sati bili smo u dvorištu ja i sad mi pokojni suprug Jovan kada su naišla njih trojica pripadnika, koliko sam ja vidjela, MUP-a Hrvatske, bili su u maskirnoj šarenoj uniformi. Ja i suprug tada ništa nismo naročito radili, i čim su ušli u dvorište jedan od njih me je dva, tri puta ošamario otraga po glavi, dočim su mi supruga bukvalno isprebijali, tukući ga šakama i nogama po glavi i stomaku. Mislim da su ga tukli negdje oko 20 minuta, i za vrijeme dok su ga tukli u više navrata je padao na zemlju da bi ga oni ponovo dizali i nastavljali tući. Sva trojica su učestovala u ovoj tučnjavi mog pok. supruga, Jovana. Kada su ga prestali tući vidjela sam da mu je koža na licu sva zguljena, modrio se sav po gornjem dijelu tijela, nije mogao govoriti nego je šaptao, ali ono što je šaptao ništa se nije moglo razumjeti. Tog dana 22. 1. 1993. godine desetak minuta prije nego ćemo mi biti zarobljeni u našem dvorištu ubijen mi je sin Zdravko star 37 godina. Naime, prije toga smo svi bili u kući, pa kada je zapucalo i kako su padale granate ja i pok. mi suprug otišli smo u podrum u jednu drugu kuću, a on je ostao sam u kući, govoreći nam da će on doći za nama.

Međutim, nije došao (..) ja i suprug smo se vratili u naše dvorište i tamo ga zatekli mrtvog u dvorištu, ležeći na leđima, bio je sav izrešstan po desnoj strani tijela u predjelu stomaka, i ja sam ga lično pokrila dekom, a to sam uspijela napraviti prije nego su došla ona trojica o kojima sam naprijed govorila. Pok. suprug je pred njima rekao da neće ostaviti sina mrtvog, ali je jedan od one trojice rekao da će u njega mrtvog pucati bude li ga dirao, i morali smo ga takvog ostaviti jer su nas ona trojica odvela vani na mjesto u kojem sam naprijed govorila. Ni dan danas neznamo što je s njim jsr nije razmjenjen. Ovaj pok. sin mi je bio bubrežni bolesnik bio je ukupno u bolnici što u Zadru, što u Zagrebu 9 mjeseci, tako da nije bio vojno angažovan. Ni pok. suprug mi nije bio vojno angažovan jer je on rođen 1929. godine, a bio je i u penziji tako da je bio običan civil. 

Nakon toga su nas u takvom stanju s južne strane asfaltne ceste koja ide kroz selo Islam Grčki držali na polju a oko nas je bilo sigurno njih tridesetak. Dana 23.1. 1993. godine ujutro dovezli su nas u Zadar stavili u pritvor smješten sjeverno od bolnice Zadar i tu smo bili do 25.1. 1993. godine kada su nas odvezli u Pag gdje smo bili u tamošnjem logoru ili zatvoru do 30. 1. 1993. godine.

Suprug mi je umro na mojim rukama u autobusu kada su nas prebacivali iz Zadra na Pag, a umro je u mjestu zvanom Ljubač.. ja sam ga tako mrtvog držala na sebi sve do Paga kada su ga oni preuzeli i isporučili su nam ga tek unatrag mjesec dana.. - ispričala je Tonka. 

Spisak sa 72 imena civila i žrtava ratnog zločina: 

Arčaba  Soka 1950 Kašić - Karin

Banić Aleksandar 1973 Zemunik Gornji - Kašić

Berber Trnjina 1927 Biljane Gornje

Bogunović Branko 1927 Biljane Donje

Ćoso Dostana 1969  Jagodnja - Zemunik

Crnobrnja Nevenka 1960 Jagodnja

Crnobrnja Snježana 1981 Jagodnja

Cupać Sofija 1914 Korlat - Karin

Ćustrić Jovan 1927 Smoković

Despot  Jovan 1933  Islam Grčki

Despot Stana 1933 Islam Grčki

Dević  Olga 1947 Islam Grčki

Drača Ines 1970   Benkovac - Biljane Donje

Drača Marija 1920  Islam Grčki

Drača Stanko 1908 Benkovac 

Dragičević Janja 1908 Islam Grčki

Drča Momčilo 1931 Kašić

Gaćeša Dušanka 1967 Mali Alan

Gagić  Marta 1915  Islam Grčki

Gagić Bogdan 1934 Biljane Gornje

Gagić Milan 1986 Smiljčić - Buković

Gagić Milena 1988 Smiljčić - Buković

Gagić Milenko 1947 Smiljčić - Buković

Graovac Davor 1958 Smoković 

Graovac Kosara 1939 Smiljčić

Ivković Ante 1910 Dobropoljci

Jokić Nataša 1976 Biljane Donje - Karin

Kalić-Alavanja Vasilja 1910  Islam Grčki

Kaluđerović Nada 1955  Islam Grčki

Katić Božo 1911  Islam Grčki

Knežević  Boško 1960  Islam Grčki

Knežević Ćiro 1910  Kašić

Knežević Milica 1920 Kašić

Kolundžić Nikola 1926 Stabanj

Kožul  Draginja 1926 Islam Grčki

Krneta Momir 1973 Kistanje - Pridraga

Lakić Darko 1971 Biljane Donje - Trljuge

Macavara Branko 1966  Donji Kašić

Miljević Olga 1926 Jagodnja Gornja - Biljane Gornje

Miljković Mirjana 1948 - Kašić

Mrkić  Velimir 1962 Islam Grčki

Nonković  Stevka 1905  Islam Grčki

Novaković  Danka 1943 Donji Kašić

Opačić  Marija 1909 Smoković

Opačić Smiljana 1913 Smoković - Murvica

Ostojić Željko 1967 Žirovac - Kašić

Pantelić Ružica 1928  Islam Grčki

Pavić  Radoslav 1906 Smoković

Popović Dragija 1936 Mokro Polje

Prostran Božica 1919  Smoković

Pupovac  Milenko 1948  Islam Grčki

Pupovac Danica 1957 Biljane Gornje - Smiljčić

Radić Božica 1924 Smoković 

Radmanović-Pupovac Sofija 1909 Biljane Gornje

Šekuljica Anica 1935 Miranje Gornje

Šekuljica Ljubica - Miranje Donje

Šimičević  Milica 1937  Islam Grčki

Škorić Rade 1923 Ceranje Donje

Šljepica  Jovan 1929  Mokro Polje

Šljepica  Zdravko 1954 Islam Grčki

Subotić Manda 1931 Zemunik Gornji

Subotić Mirko 1958 - Zemunik Gornji

Trbović  Dragica 1971 Miranje Gornje - Oćestovo

Uzelac  Mišo 1945 Islam Grčki

Uzelac  Rade 1956 Kožlovac

Uzelac Baljak Ana 1912 Islam Grčki

Uzelac Marinko 1936 Lišane Tinjske

Vidić  Gordan 1964 Korlat - Smiljčić

Višić  Slavka 1946 Karin 

Višić  Vojin 1933 Smoković

Vitas Milena 1970 Zadar - Oćestovo

Vrtača Nada 1945 Stabanj