SARAJEVSKI MEDIJI PREĆUTALI GODIŠNJICU MASAKRA U ČEMERNOM: SRPSKI CIVILI MUČENI DO SMRTI!

U mestu Čemerno, u sarajevskoj opštini Ilijaš, obeležena je godišnjica stravičnog masakra koji su 10. juna 1992. počinili pripadnici bošnjačkih snaga kada su masakrirali 32 srpska civila - uglavnom žena, dece i starijih i nemoćnih lica. Najmlađa žrtva je imala 15 godina, a najstarija je bio teško pokretni i slabovidi starac koji je masakriran i zapaljen u 82-oj godini. Gotovo sve žene su silovane i zlostavljane pre likvidacije, a krampom i metkom su ubijene i dve trudne Srpkinje. 

Ilijaš predstavlja jedno od najvećih stratišta srpskog naroda tokom poslednjeg rata i oružane agresije muslimanskih paravojnih formacija na Republiku Srpsku. Ovde je ubijeno 1208 Srba, među kojima i 28-oro dece, dok je 170 mališana zadobilo teške i srednje teške povrede. Na području Ilijaša bošnjačka vojska je silovala i zlostavljala veliki broj žena i devojaka a čitava varoš i srpska sela bila su u opsadi tri ipo godine mada su zverstva činjena i nakon Dejtona tokom 1996. godine. ajmlađa registrovana žrtva imala je nepunih 6 godina, dok je najstarija žrtva u trenutku ubistva imala 93 godine. Na području ove sarajevske opštine pripadnici  tzv. Armije BiH počinili su niz teških ratnih zločina od fizičkog zlostavljanja i maltretiranja, zatvaranja u logore, silovanja do ubistava i masovnih egzekucija. Popaljeno je i sravnjeno sa zemljom više desetina srpskih sela, na hiljade kuća i društvenih objekata pod vlasništvom Srba je minirano, spaljeno i uništeno. Valja napomenuti da su na području ilijaške opštine porušene i oštećene sve pravoslavne crkve, hramovi i verski objekti, a devastirana su i sva pravoslavna groblja, te kulturni spomenici stari i po nekoliko vekova.  Prva žrtva agresije i opsade bio je Mustafa Sarhatlić, kojeg je granata tzv. Armije BiH usmrtila dok je radio u bašti, u selu Karašnica. Njegova kuća bila je smeštena neposredno iznad zgrade MUP-a. Imao je 55 godina. Istog dana muslimanske snage su u napadu na Ilijaš ubile Kosu Đurić, teško pokretnu staricu od 72 godine. 

ČEMERNO - MESTO TUGE, JADA I ČEMERA

Ono što su doživeli meštani ovog malog mesta podno Ilijaša, nije viđeno ni u najstrašnijim horor filmovima. Čak 32-oje mučenika okončalo je svoje živote na najstrašnije i najsvirepije načine, nepojmljive ljudskom razumu! Među ubijenima je bilo deset žena a stradali su civili svih starosnih dobi. Najmlađa žrtva je imala 16, a najstarija je bio slaboviti i teško pokretni starac Novo Ćetković od 82 godine. Posebno je interesantna činjenica da nijedna žrtva nije ubijena isključivo i samo metkom, već su doslovno svi strahovito mučeni pa masakrirani. Žene su zlostavljane i silovane pa pobijene. Osmoro civila je obezglavljeno, uključujući i dve žene.  I druge žene su bile silovane, a civili su ubijeni krampom. Strašnu sudbinu doživela je i Slavojka Bunjevac, trudnica koja je sa nestrpljenjem čekala dan da njeno dete ugleda svetlost dana i da uživa u svim čarima koje roditeljstvo nosi. Nisu joj zveri dozvolile. Ubili su je na najsvirepiji način. 

Preživeli svedok Petar Rašević koji je skriven posmatrao krvavi pir muslimana ispričao je kako su muslimanski vojnici zarobili sestre Damjanović sa majkom u štali, te su ih silovali i iživljavali se nad njima: Selo je bilo opkoljeno sa svih strana, ja sam probudio Damjanoviće ali niko nije uspio da pobjegne. Oni su odmah sve pobili i počeli paliti. Ubijali su djecu, koga su stigli. Ja sam slučajno izbjegao..ne znam ni sam kako sam se spasao. Jadranka i Ranka Damjanović su ustale, bile su tu sa majkom ali muslimani su stigli već. Zapalili su prvo moju kuću pa krenuli na njihovu..ja sam pobjegao, sakrio se i vidio sam kad su ih izveli pred tu štali i silovali oba dvije i majka im je bila tu. Bilo je jedno deset muslimanskih vojnika..Nek im je na sramotu, to životinje ne bi uradile.. Jedan bi je držao za kosu, a ostali bi silovali, iživljavali su se.. Zdravku Damjanoviću su bile izvađene oči, po livadi su bili tragovi prosutog mozga, na nekim telima je oštrim predmetom izrezan krst, dok je Novo Ćetković bio toliko unakažen da smo ga prepoznali samo po odeći – pričao Rašević prisećajući se da su pronašli živu, ali teško ranjenu, devojčicu Branku Trifković, dok je njen prezimenjak Rajko, koji je imao samo 16 godina, ležao izrešetan, kao i njegovi roditelji, otac Milenko i majka Janja.

SARAJEVSKI MEDIJI PREĆUTALI GODIŠNJICU MASAKRA U ČEMERNOM

Iako su bili pravovremeno obavešteni o godišnjici masakra u Čemernom, sarajevski mediji su, najverovatnije pod naredbom najviših bošnjačkih instanci vlasti, prećutali i izignorisali godišnjicu masakra u Čemernom baš kao i nedavno obeležavanje masakra nad srpskim civilima u trnovskom selu Ledići gde je masakrirano 24 dece, žena i civila srpske nacionalnosti. Gotovo da nema dana da se u Republici Srpskoj ne služe parastosi i komemoracije za žrtve iz poslednjeg rata. Sramna je i žalosna činjenica da mediji u Federaciji uporno ignorišu i prećutkuju ove stravične godišnjice pa tako ne možemo čuti na vestima ili pročitati na nekom portalu bilo šta o srpskim žrtvama i zločinima koje su počinili Bošnjaci - pripadnici tzv. Armije BiH.

Ovo ne treba da nas čudi naročito ako znamo da su ti mediji odigrali jednu od najprljavijih igara tokom poslednjeg rata kada su svesno lagali i obmanjivali svoj narod zbog čega je hiljade srpskih civila samo u Sarajevu platilo svojim životom i završilo u rekama Miljacki i Bosni, te u masovnim grobnicama. Lagali su i crtali mete srpskim civilima koji su zatvarani u logore, i tamo mučeni i zlostavljani, te likvidirani na najsvirepije načine. Danas isti ti mediji svoja zlodela nastavljaju i u miru, šireći mržnju i etničku netrpeljivost, veličajući bošnjačke ratne zločine i opravdavajući stravična zlodela nad srpskom nejači i decom.

Prećutali su i 11. mart kada je bilo obeležavanje Dana sećanja na ubijenu decu Istočnog Sarajeva. I ovog 10. juna bilo im je važnije šta se dešava u Ukrajini, Indiji, Kolumbiji, Americi ali ne  i ono što se obeležavalo samo nekoliko kilometara dalje u selu Čemerno. 

Iako su bili upoznati sa ovim zločinom, federalni i sarajevski mediji nisu želeli da naprave prilog o ovom stravičnom masakru. Umesto da podrže žrtve, federalni mediji su stali na stranu zločinaca. Niko se nije udostojio da javi i podseti na ovaj masakr neviđenih razmera, na zločin protiv čovečnosti...

Kao što vidimo, za medije u Federaciji BiH srpske žrtve iz proteklog rata ne postoje. Ovo samo potvrđuje da je zločin imao dalekosežne istorijske genocidne namere i da je sva priča o suživotu, toleranciji, multikulturalnosti obična laž i obmana. Nesposobnost suočavanja sa prošlošću vodi samo još većim etničkim konfliktima i sukobima. 

Parastosu su prisustvovali izaslanik srpskog člana i predsedavajuće Predsedništva BiH Boško Tomić, predsednik Republičke organizacije zarobljenih, poginulih boraca i nestalih civila Isidora Graorac i pomoćnik ministra za rad i boračko-invalidsku zaštitu Republike Srpske Nebojša Vidaković.

Za ovaj zločin pred Sudom BiH vodi se postupak protiv Džemala Hadžića, Teufika Turudića, Džemala Smole, Senada, Harisa i Benjamina Sikire, Enesa Duraka, Mirsada, Nusreta i Mirzeta Bešlije i Hamdije Spahića koji se terete da su krajem maja i u prvoj polovini juna 1992. godine, zajedno s drugim njima poznatim licima, svesno i voljno učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu u selu Čemerno.

Ratni zločin nad Srbima u Čemernu ostaće zapamćen po masovnosti počinilaca, njihovih komšija i kumova, koji su ubili 32 meštana među njima devet žena, izjavio je Srni vršilac dužnosti direktora Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Viktor Nuždić.

Nuždić je rekao da su sestre Radinka i Ranka silovane i masakrirane, a njihova majka Spasenija ubijena.

Čemerno je, kaže Nuždić, baš čemerno, jer o postojanju Srba svedoči staro pravoslavno groblje i ostaci uništenih kuća koje su zarasle u korov.

Bošnjački ratni zločinci i njihove porodice od nedavno slave i obeležavaju pokolj nad civilima i decom, kao i silovanja srpskih žena "kao vojnu pobedu i akciju vrednu poštovanja" što dovoljno svedoči o poremećenim vrednostima tamošnjeg društva.

- Od koga mi da očekujemo pravdu i objektivnost, da neće Radio Sarajevo da javi o Čemernom, ili Al Džazira, možda Radio Slobodna Evropa...naravno da neće, oni samo ratnohušhačke objave stavljaju, i ptice na grani znaju da svi oni isto razmišljaju i podržavaju zlodjela nad srpskim civilima, što da javljaju njihovi mediji o tim godišnjicama kad sami ne osuđuju niti vide išta sportno u tim pokoljima, naprotiv, oni slave ta ubistva. Nisu oni ništa bolji od onih koji su zla počinili, ponosni su na Lediće, Čemerno, na stotine i stotine pobijene srpske djece po Sarajevu, na 124 logora za Srbe u Sarajevu, briga ih za silovane žene i djevojčice. To nisu nikakvi mediji nego smeće koje zločince slavi kao heroje i opravdava zlodjela. Koliki je to novac što primaju da im je važniji od obraza, pogledaju li svoju djecu u oči kad ustanu, kako sebe pogledaju u ogledalo svi ti novinari kad ustanu a znaju da saučestvuju u zločinima i zataškavanju, prikrivanju užasa koje su muslimanski vojnici činili - govori Mićo koji je kobnog dana samo ludom srećom izbegao smrt i krvavi pir komšija Muslimana. 

Iako su godinama širili laži o zločinima nad Bošnjacima u Ilijašu, sa glavnim ciljem da obrnu uloge "žrtve i dželata", te zataškaju zlodela nad srpskim civilima, upravo su bošnjačke organizacije i sarajevski centri demantovale i razotkrile velikobošnjačku propagandu i podvale. Utvrđeno je kako je na prostoru opštine Ilijaš od 1992. do 1995. od bošnjačke ruke (granata i snajpera pripadnika tzv. Armije BiH) poginulo 16 Bošnjaka civila, dok je osmoro stradalo nesrećnim slučajem. Isti podaci navode da je za tri ipo godine smrtno stradalo jedanaestoro Bošnjaka civila tokom sukoba tzv. Armije BiH i srpskih snaga.