BRADINA KOD KONJICA: MUSLIMANSKI VOJNICI SILOVALI PREKO ČETRDESET ŽENA, MEĐU NJIMA I ŠESTORO DEVOJČICA!

Tokom rata na području Konjica pripadnici tzv. Armije BiH su počinili brojne zločine nad civilima srpske i hrvatske nacionalnosti. Ubijeno je 670 ljudi, među kojima 123 žene i 21-o dete. U gradu je otvoreno 16 logora za Srbe i Hrvate gde su civili zatvarani, zverski mučeni i prebijani a oko četrdeset osoba je u tim kazamatima i izdahnulo. Silovano je i zlostavljano stotine žena a najmlađa registrovana žrtva silovanja imala je dvanaest godina.

Najmlađa registrovana žrtva je imala pet, a najstarija 95 godina. Agresija na Konjic je imala za cilj istrebljenje i progon nebošnjačkog stanovništva sa ciljem da se politikom zločina i etničkim čišćenjem stvori čist muslimanski grad. Reč je o sistematski organizovanom i paradržavnom projektu sa genocidnim namerama. 

Prva žrtva muslimanske agresije na Konjic bio je penzioner Đorđo Magazin (65) koji je brutalno ubijen 2. maja 1992. ispred crkve Svetog Vasilija Velikog u Konjicu. 

Čitav maj 1992. bio je obeležen ubijanjem i zatvaranjem srpskog stanovništva i u tom periodu je likvidirano 120 srpskih civila, dok na bošnjačkoj strani nije poginuo nijedan civil tokom aprila i maja. U Konjicu nije vođen nikakav rat već je jedna strana - bošnjačka ubijala a druga strana - srpska je ubijana!

Danas se navršava 31-a godina od  zločina protiv čovečnosti koji su 25. maja 1992. počinili pripadnici muslimanske Armije BiH u selu Bradina u opštini Konjic. Za manje od dva sata likvidirano je 48 srpskih civila, dok je narednih  dana i sedmica ubijeno još četrdesetoro nevinih meštana pa je tako ukupan broj bradinskih žrtava 88. Ali šta je sa svim onim ranjenim, mučenim, zlostavljanim i silovanim Srbima i Srpkinjama!?

MASOVNA SILOVANJA SRPKINJA U KONJICU

Jedan od najužasnijih ratnih zločina tokom muslimanske agresije i terora (1992-1995), nesumnjivo predstavlja zločin silovanja. Iako je od muslimanskog terora i agresije na srpski narod prošlo skoro pa tri decenije, silovanje žena i devojčica i dalje su tabu tema u društvu.  Žrtve silovanja svakodnevno žive sa svojim bolovima i strahovima zakopanim duboko u sebi. Torture kroz koje su prošle teško da iko drugi može razumeti osim njih samih. Pripadnici muslimanske tzv. Armije BiH nisu ciljali žene određenih godina, kada su silovali, već su sistemski koristili silovanje kao ratno oružje u sprovođenju genocida u Bosni i Hercegovini. Tako je namlađa registrovana žrtva na području čitave Bosne i Hercegovine imala svega devet godina, dok je najstarija imala osamdeset dve godine.

Mnoge žrtve silovanja i zlostavljanja su verovale u pravdu, nadale su se i očekivale kako će oni koji su činili te užasne zločine biti kažnjeni međutim u pravosuđu kakvo je ono u Sarajevu, čini se da za srpske žrtve nema pravde.  Žrtve su na razne načine kažnjene pa tako danas imamo situacije da u Konjicu, Sarajevu, Tuzli, Goraždu, Maglaju, Zenici oni koji su ubijali i silovali danas slobodno i nekažnjeno šetaju. Mnogi zločinci su nagrađeni ratnim ordenjem, brojnim priznanjima, beneficijama, radnim mestima, visokim pozicijama u društvu.

Tokom muslimanske agresije silovano je preko 180 Srpkinja. U selu Bradina silovano je i zlostavljano najmanje šezdeset žena, među kojima i šestoro devojčica. Najmlađa žrtva silovanja bila je Đ. B. koja je imala samo 12 ipo godina kada je zarobljena od strane muslimanskih vojnika i odvedena u zloglasni  logor u selu Čelebići. Tamo je fizički i psihički maltretirana i zlostavljana, a prema rečima svedoka i višestruko silovana. Mnoge žene žrtve seksualnog nasilja danas su članice Udruženja žena žrtava Republike Srpske kojim presedava hrabra Božica Živković Rajilić. 

Silovanje i seksualno zlostavljanje srpskih žena u BiH vršeno je kao deo ratne strategije. Bilo je organizovano, sistemski sprovođeno i činilo je deo tadašnje državne politike muslimanskog rukovodstva.Masovna silovanja su tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995) bila redovna pojava kod muslimanskih/bošnjačkih vojnika, pripadnika tzv. Armije BiH i korišćena su kao sredstvo etničkog čišćenja i ratnog zločina još od proleća 1992. godine.

Seksualno nasilje odvijalo se u logorima, porodičnim kućama a često i pred očima članova porodica. Bile su to nečije majke, žene, ćerke, sestre koje su bez ikakvog razloga postale mete pomahnitalih zveri koje i danas možda slobodno šetaju, budući da pravosudne institucije u BiH te silovatelje i ubice ne žele da procesuiraju.

Srpkinja rodom iz Bradine svedočila je o tome kako je 1992. silovana od strane Armije BiH. Zaštićena svedokinja A, oštećena u ovom predmetu, dala je iskaz kao svedok Tužilaštva i prisetila se kako je iz naselja Bradina, općina Konjic, proterana u Donje Selo 23. jula 1992. godine. U novembru 1992. godine, prema kazivanju ove svedokinje, Z.P. je s bratom počeo dolaziti u njenu kuću. Obojica su, kako je navela, bili naoružani i u uniformama. U to vreme svedokinja A boravila je “u napuštenoj srpskoj kući” sa nepokretnom majkom, sestrom, rođakom i njihovom maloletnom decom. Svedokinja je kazala da ju je Z.P. odveo u drugu sobu nakon što ju je “izabrao da spava s njim”, rekavši da će u protivnom “doći njih 15”.  Žrtva je istakla da se seća da je zlostavljanje trajalo do marta 1993. godine. “Pitao me je da li uživam. Odgovarala sam što njemu odgovara. A šta sam mislila? Lijep je metak, lijepo je umrijeti... Da sam sama, pružila bih otpor, radije bih umrla. Ali kad znam da su u drugoj sobi djeca... šuti i odradi posao. Nekad pomislim da duše više nemam. Psihički, to je teret koji moram nositi”, rekla je svedokinja A, koja je Donje Selo napustila krajem aprila 1993. godine. Svedokinja A je dodala da je silovanje prijavila tek 2006. godine, te da joj je mnogo lakše otkad je progovorila o tome. “Deset godina sam to pokušavala zaboraviti i mnogo toga sam i zaboravila, ali sam čin ostaje. Nisam se mogla osjetiti jadnije, postiđenije i sramotnije. Nikome nisam vjerovala. Nikome nisam govorila. Svoj jad sam nosila u sebi, pokušavala da zaboravim... Ali to je bilo nemoguće”, rekla je ova hrabra žena.

Srpkinja Bosiljka Kuljanin rođena je 21.08.1939. u Bradini, gde je živela sa suprugom. Bila je majka troje dece. Ubili su je u Bradini 13. jula 1992 godine pripadnici muslimanske vojske koje je predvodio Brišo Škojo. Izvedena je iz škole gde su bile zatvorene žene i deca iz i prvobitno je zlostavljana pa silovana od strane muslimana Brišo Škoja, na putu između sela Stojkovici i Gobelovina. Nakon gnusnog čina zločinac je preklao Bosiljku.

Devojčica B.D. stara šesnaest godina zarobljena je prilikom napada muslimanske vojske na selo Bradina. Pretučena je i zlostavljana a potom držana kao robinja od strane muslimanske vojske nakon čega je višestruko silovana zbog  čega je imala brojne traume i ozbiljne posledice po zdravlje. 

Teška sudbina zadesila je učenicu G.O. staru petnaest godina koju su 26.05.1992. u njenoj kući zarobili pripadnici muslimanske vojske i zatočili je u logor u Osnovnoj školi "Zvonimir Belša Nono" u Bradini. Nakon nekoliko  dana teške torture puštena je kući da bi je na Petrovdan 12.07.1992. muslimanski vojnici opet zarobili i odveli u logor gde su je tukli, mučili i višestruko silovali.

Teške torture i silovanja prošle su i sestre M.A. i M. B. stare 16 i 17 godina koje su zarobljene u Bradini i maltretirane, pretučene pa silovane što je ostavilo ozbiljne posledice po njihovo zdravlje!