NA PUTU OD BRATUNCA DO POTOČARA POSTAVLJENE SLIKE SRPSKIH ŽENA I DECE KOJE SU UBILI MUSLIMANI IZ SREBRENICE!
Pre nego što su i sami poginuli u julu 1995. mnogi muslimanski zločinci su počinili teške ratne zločine nad srpskim stanovništvom. Ubijeno je 3267 Srba, među kojima i 72-oje dece dok je više stotina žena i devojčica silovano i zlostavljano po muslimanskim logorima ili svojim kućama. Za udruženje "Majke Srebrenice" čuli su svi širom regiona ali i sveta. Međutim, istina o tome šta su "sinovi Srebrenice" tj. punoletni i maloletni bošnjački muškarci činili 1992. i 1993. po srpskim selima oko Srebrenice i Bratunca danas se vešto skriva. Zataškava se činjenica da su upravo bošnjački muškarci tog proleća i leta 1992. počinili neke od najužasnijih zločina nad srpskim civilima u Srebrenici. Oni su tokom gerilskih napada na srpska sela silovali srpske žene i devojčice, masakrirali nedužnu decu, trudnice, stare i nemoćne. Srpski civili su ubijani najstrašnijim, ritualnim metodama: razapinjanjem na krstove, nabijanjem na kolac, odsecanjem delova tela, spaljivanjem itd. Umesto da upute izvinjenje porodicama srpskih žrtava zbog zločina koje su počinili pripadnici bošnjačkog naroda, umesto da kažu gde su masovne i pojedinačne grobnice srpskih civila, bošnjačke žene na sve načine već godinama seju mržnju i ismevaju, negiraju i ponižavaju srpske žrtve dok zločince iz reda svoga naroda glorifikuju i veličaju kao heroje. Mnoge se čak i javno hvale kako su zajedno sa muževima i sinovima učestvovale u "pohodima" na Kravicu, Skelane, Fakoviće, Bjelovac i druga srpska sela. Mnogi Bošnjaci koji su počinili ratne zločine nad srpskim stanovništvom postradali su upravo tokom napada na srpska sela, na tuđem kućnom pragu, uglavnom u međusobnim obračunima oko toga ko će šta pokrasti od srpske imovine ili od mina postavljenih na obodima sela. Svi oni su danas predstavljeni kao "žrtve genocida" i "civilne žrtve" iako je reč o vojnicima, agresorima izginulim na tuđem kućnom pragu. Nezavisna međunarodna komisija nedavno je utvrdila brojne malverzacije i podvale bošnjačkih organizacija te su se na spisku žrtava iz jula 1995. našli i muslimanski vojnici izginuli 1992. i 1993. po srpskim selima. Jedan deo njih poginuo je u leto 1995. a dosta počinilaca i danas slobodno šeta Bratuncem, Srebrenicom i Federacijom BiH.
Počevši od aprila 1992. pa sve do sredine 1994. pripadnici zločinačke tzv. Armije BiH predvođeni Naserom Orićem spalili su više od 150 srpskih sela i zaselaka i ubili 3267 meštana srpske nacionalnosti. Oštećene su i razorene sve pravoslavne crkve, devastirana su mnogobrojna pravoslavna groblja a uništeni su i spomenici žrtvama iz Drugog svetskog rata.
Počinioci stravičnih zločina nad srpskim stanovništvom u Bratuncu, Srebrenici i Podrinju nastavljaju svoj genocid i danas u miru! Samo drugačijim sredstvima!
Svojim neprestanim lažima i bezumnom propagandom na sve načine pokušavaju relativizovati i izjednačiti obe strane - one koji su ubijali i one koji su ubijani!
Počinioci ratnih zločina i poklonici njihove idelogije i danas istrajavaju u svojim lažima i pokušavaju da operu krvave ruke svojih najbližih koji su izginuli paleći srpska sela i ubijajući srpsku nejač!
Srpski narod srebreničke regije je u 98% stradao na svom ognjištu, u svom selu i u svojim kućama (ostalih 2 % ubijeno je u zasedama koje su često pravljene na lokalnim saobraćajnicama kada su muslimani otvarali vatru na civilna i vojna vozila). Sa
druge strane, imamo situaciju da je i veliki broj muslimanskih vojnika (čak i mnogi, mnogi muslimanski civili) takođe stradao pred srpskim kućama i u srpskim selima (Bjelovac, Kravica, Fakovići, Kalimanići, Kušići, Ćosići, Zalazje, Magašići) dok su ih napadali, palili i pljačkali u periodu 1992-1993. To je istina koje se uporno zataškava i ignoriše! Nezavisna Međunarodna komisija za istraživanja stradanja svih naroda u rejonu srebrenice (1992-1995) sastavljena od vrsnih svetskih stručnjaka utrvrdila je kako su datumi smrti preko hiljadu muslimana krivotvorena te se svi oni vode kao da su stradali 11. jula 1995. iako su poginuli u periodu od 1992. do 1993. i to kao vojnici muslimanske armije na tuđem kućnom pragu paleći srpska sela.
Koliko god se Bošnjaci trudili da lažima napišu i skroje istoriju i prikriju očigledne činjenice, relativizacija i izjednačavanje žrtve i zločinca nikada im neće uspeti!
Poginuli Nemac na ruskom frontu i ubijeni staljingradski Rus nije isto ! Zverski mučen pa ubijen Jevrejin u Aušvicu i poginuli nemački vojnici u Kragujevcu nisu i nikada neće moći biti isto !
Poginuli mudžahedin sa Bliskog Istoka sa ljiljanom na reveru i silovana i masakrirana devetogodišnja Mirjana Dragičević u Ilijašu nisu isto ! Poginuli, do zuba naoružani muslimanski ekstremista i ubijeni, nemoćni logoraš nisu i nikada neće moći biti jednaki ! Poginuli muslimanski vojnik i mučki ubijeni četvorogodišnji Aleksandar Dimitrijević nisu i nikad neće biti isto!
Ne mogu se izjednačiti žrtva i agresor baš nikako! Podsećamo, na Božić 1993. godine muslimanske snage pod komandom Orića upale su u srpsko selo Kravica i tom prilikom ubile 49 Srba, ranile 80 srpskih civila i vojnika, a sedam ih je nestalo, od kojih pet još nije pronađeno. Najmlađa žrtva Orićevog masakra je bio četvorogodišnji dečak a najstarija je bila Mara Božić, nepokretna starica od 89 godina. "Napali su nam na selo kad smo se najmanje nadali. Svekrva mi je živa izgorjela u kući...na Božić 1993. bila je nepokretna..dvanaest godina nije imala nikoga, teško se kretala. Bila je sa mnom, muž je izišo gore..odmah su ga streljali muslimani. Ubijen je odmah to jutro, i ona je izgorjela isto tog jutra. Nisam je mogla iznijeti nigdje, bila je stara, nije vidjela...nisam je mogla nigdje iznijeti..i tako je i ostala, tako je i zapaljena živa. jedva smo joj djecu izvukli, troje djece je imala. Muža dugo nismo pronašli..." - ispričala je Ljubica Božić, snaha ubijene Mare za medije. Reč je nedužnim civilima, mahom starijim osobama koje su pobijene po svojim kućama. U svojoj porodičnoj kući su mučeni, masakrirani pa zapaljeni penzioner Negoslav (81) i njegova nepokretna supruga Krstina Erić (82), dok je nepokretna Tankosava Stevanović (55) pronađena masakrirana sa 17 uboda hladnim oružjem. Nevenka Đukanović (46) se i dalje vodi kao nestala, a njena sestra je čula priče da su nesrećnoj ženi muslimanski vojnici odsekli glavu. Ljubica Obačkić (75), civilna žrtva, brutalno je ubijena u svojoj porodičnoj kući. Starica je izbodena nožem u njedra a brojne povrede su registrovane i po glavi i rukama. Novica Bogičević imao je 16 godina kada je svirepo mučen pa likvidiran u rodnoj Kravici. U napadu na Kravicu učestvovali su, osim muslimanskih vojnika i mnogi muslimanski civili - žene i maloletnici koji su pljačkali, krali, palili i činili zločine. Neke muslimanske žene se i javno po televizijama hvale svojim učešćem u napadu na Kravicu.
Mnogi muslimanski vojnici i civili poginuli su u napadu na Kravicu, dok su pljačkali i palili ovo selo. Neki su poginuli u međusobnim obračunima jer nisu mogli da se dogovore ko će šta pokrasti od srpske imovine..izginuli su u međusobnim otimačinama za belu tehniku ili za nakit i dragocenosti koji su bili u vlasništvu Srba. Tako se oni koji su ubijali srpsku nejač u Kravici žele izjednačiti sa nedužnim ubijenim srpskim ženama i starcima?
Pojedini su svojevremeno planirali i da u srpskom selu Kravica, podignu spomenik muslimanskim vojnicima koji su poginuli na Božić 7. januara 1993. dok su palili ovo selo. Dakle spomenik onima koji su poginuli na tuđem kućnom pragu i na tuđem ognjištu! To bi bilo isto kao kada bi se u Aušvicu podiglo spomen obeležje nacističkim vojnicima. Ovo samo svedoči da tim ljudima ništa nije sveto već i da žele čak i u miru da stvaraju sukobe i nemire provocirajući porodice ubijenih Srba.
Svedoci muslimanskih zločina, čije su ispovesti objavljene u knjizi "Hronika našeg groblja", navode da su u gotovo svakom napadu na srpska sela aktivno učestvovale i muslimanske žene i maloletnici koji su bili vrlo dobro naoružani.
Počinioci stravičnih zločina nad srpskim stanovništvom u Bratuncu, Srebrenici i Podrinju nastavljaju svoj genocid i danas u miru! Samo drugačijim sredstvima!
Svojim neprestanim lažima i bezumnom propagandom na sve načine pokušavaju relativizovati i izjednačiti obe strane - one koji su ubijali i one koji su ubijani!
Počinioci ratnih zločina i poklonici njihove idelogije i danas istrajavaju u svojim lažima i pokušavaju da operu krvave ruke svojih najbližih koji su izginuli paleći srpska sela i ubijajući srpsku nejač!
Srpski narod srebreničke regije je u 98% stradao na svom ognjištu, u svom selu i u svojim kućama (ostalih 2 % ubijeno je u zasedama koje su često pravljene na lokalnim saobraćajnicama kada su muslimani otvarali vatru na civilna i vojna vozila). Sa
druge strane, imamo situaciju da je i veliki broj muslimanskih vojnika (čak i mnogi, mnogi muslimanski civili) takođe stradao pred srpskim kućama i u srpskim selima (Bjelovac, Kravica, Fakovići, Kalimanići, Kušići, Ćosići, Zalazje, Magašići) dok su ih napadali, palili i pljačkali u periodu 1992-1993. To je istina koje se uporno zataškava i ignoriše! Nezavisna Međunarodna komisija za istraživanja stradanja svih naroda u rejonu srebrenice (1992-1995) sastavljena od vrsnih svetskih stručnjaka utrvrdila je kako su datumi smrti preko hiljadu muslimana krivotvorena te se svi oni vode kao da su stradali 11. jula 1995. iako su poginuli u periodu od 1992. do 1993. i to kao vojnici muslimanske armije na tuđem kućnom pragu paleći srpska sela.
Koliko god se Bošnjaci trudili da lažima napišu i skroje istoriju i prikriju očigledne činjenice, relativizacija i izjednačavanje žrtve i zločinca nikada im neće uspeti!
Poginuli Nemac na ruskom frontu i ubijeni staljingradski Rus nije isto ! Zverski mučen pa ubijen Jevrejin u Aušvicu i poginuli nemački vojnici u Kragujevcu nisu i nikada neće moći biti isto !
Poginuli mudžahedin sa Bliskog Istoka sa ljiljanom na reveru i silovana i masakrirana devetogodišnja Mirjana Dragičević u Ilijašu nisu isto ! Poginuli, do zuba naoružani muslimanski ekstremista i ubijeni, nemoćni logoraš nisu i nikada neće moći biti jednaki ! Poginuli muslimanski vojnik i mučki ubijeni četvorogodišnji Aleksandar Dimitrijević nisu i nikad neće biti isto!
Ne mogu se izjednačiti žrtva i agresor baš nikako! Podsećamo, na Božić 1993. godine muslimanske snage pod komandom Orića upale su u srpsko selo Kravica i tom prilikom ubile 49 Srba, ranile 80 srpskih civila i vojnika, a sedam ih je nestalo, od kojih pet još nije pronađeno. Najmlađa žrtva Orićevog masakra je bio četvorogodišnji dečak a najstarija je bila Mara Božić, nepokretna starica od 89 godina. "Napali su nam na selo kad smo se najmanje nadali. Svekrva mi je živa izgorjela u kući...na Božić 1993. bila je nepokretna..dvanaest godina nije imala nikoga, teško se kretala. Bila je sa mnom, muž je izišo gore..odmah su ga streljali muslimani. Ubijen je odmah to jutro, i ona je izgorjela isto tog jutra. Nisam je mogla iznijeti nigdje, bila je stara, nije vidjela...nisam je mogla nigdje iznijeti..i tako je i ostala, tako je i zapaljena živa. jedva smo joj djecu izvukli, troje djece je imala. Muža dugo nismo pronašli..." - ispričala je Ljubica Božić, snaha ubijene Mare za medije. Reč je nedužnim civilima, mahom starijim osobama koje su pobijene po svojim kućama. U svojoj porodičnoj kući su mučeni, masakrirani pa zapaljeni penzioner Negoslav (81) i njegova nepokretna supruga Krstina Erić (82), dok je nepokretna Tankosava Stevanović (55) pronađena masakrirana sa 17 uboda hladnim oružjem. Nevenka Đukanović (46) se i dalje vodi kao nestala, a njena sestra je čula priče da su nesrećnoj ženi muslimanski vojnici odsekli glavu. Ljubica Obačkić (75), civilna žrtva, brutalno je ubijena u svojoj porodičnoj kući. Starica je izbodena nožem u njedra a brojne povrede su registrovane i po glavi i rukama. Novica Bogičević imao je 16 godina kada je svirepo mučen pa likvidiran u rodnoj Kravici. U napadu na Kravicu učestvovali su, osim muslimanskih vojnika i mnogi muslimanski civili - žene i maloletnici koji su pljačkali, krali, palili i činili zločine. Neke muslimanske žene se i javno po televizijama hvale svojim učešćem u napadu na Kravicu.
Mnogi muslimanski vojnici i civili poginuli su u napadu na Kravicu, dok su pljačkali i palili ovo selo. Neki su poginuli u međusobnim obračunima jer nisu mogli da se dogovore ko će šta pokrasti od srpske imovine..izginuli su u međusobnim otimačinama za belu tehniku ili za nakit i dragocenosti koji su bili u vlasništvu Srba. Tako se oni koji su ubijali srpsku nejač u Kravici žele izjednačiti sa nedužnim ubijenim srpskim ženama i starcima?
Pojedini su svojevremeno planirali i da u srpskom selu Kravica, podignu spomenik muslimanskim vojnicima koji su poginuli na Božić 7. januara 1993. dok su palili ovo selo. Dakle spomenik onima koji su poginuli na tuđem kućnom pragu i na tuđem ognjištu! To bi bilo isto kao kada bi se u Aušvicu podiglo spomen obeležje nacističkim vojnicima. Ovo samo svedoči da tim ljudima ništa nije sveto već i da žele čak i u miru da stvaraju sukobe i nemire provocirajući porodice ubijenih Srba.
Svedoci muslimanskih zločina, čije su ispovesti objavljene u knjizi "Hronika našeg groblja", navode da su u gotovo svakom napadu na srpska sela aktivno učestvovale i muslimanske žene i maloletnici koji su bili vrlo dobro naoružani.
Srpske žene i srpska deca nisu išli u muslimanska sela, ali sudeći po izjavama i dokazima, vidimo da je to kod muslimana bila redovna pojava. Za srpske žene, za nemoćne starce i decu niko nije organizovao autobuse koji bi ih evakuisali na slobodnu teritoriju, kako je to jula 1995-e učinila srpska vojska sa muslimanskim civilima. Tu se vidi razlika između dve zaraćene strane. Pripadnici srpske vojske evakuisali su sve muslimanske civile - žene, starce i decu na slobodnu teritoriju. Sa druge strane, Naser Orić i njegovi saborci ništa srpsko te 1992. nisu ostavljali u životu. Silovali su, klali i ubijali i malo decu, novorođenčad, žene, devojke, trudnice, slepe, stare, nepokretne...To što je 28. divizija muslimanske Armije BiH činila 1992. i početkom 1993. po srpskim selima, zapravo je prava definicija GENOCIDA!
Ma koliko god se trudili, nikada im neće poći za rukom da izjednače agresore - pripadnike muslimanske tzv. Armije BiH koji su 1992-1993 poginuli paleći srpska sela sa njihovim žrtvama - četvorogodišnjim Vladimirom Gajićem iz Kravice, braćom Dimitrijević: petogodišnjim Aleksandrom i dvanaestogodišnjim Radisavom koji su ubijeni u Skelanima kod Srebrenice..nikada se ne mogu izjednačiti ubijeni, mučeni, i silovani srpski civili u muslimanskim logorima Potočarima i Srebrenici sa onima koji su rukovodili tim logorima, mučili i ubijali..
Nikada muslimanski vojnik koji je poginuo u rovu sa puškom u ruci, ne može biti jednak sa Radom Kukoljem, koji je braneći svoj kućni prag zarobljen pa ispečen na ražnju u Kamenici kod Zvornika; Neće im uspeti ni izjednačavanje Ljiljane Ilić Lončarević, koju su srebrenički muslimani ubili u poodmakloj trudnoći sa njenim dželatima - pripadnicima 28. divizije tzv. Armije BiH.
Pamtimo Radu Gvozdenović, devojku od 18 godina, učenicu generacije koja je bila i ostala ponos grada Bratunca, a koja je mučki ubijena na svom kućnom pragu u Zagonima zajedno sa još 14-oro meštana, a pamtimo i sveštenika Bobana Lazarevića, mučki ubijenog u Krnjićima i to dok je služio verski obred.
Tražimo pravdu za Vericu Filipović (17), njenog oca Živana i još jedanaestoro meštana Lozničke Rijeke, koji su pobijeni na Vidovdan, 28. juna 1992. ; Ne zaboravljamo ni Branka Stjepanovića (42) i njegovu majku Anđeliju (78), koji su ubijeni u Potočarima, a čiji posmrtni ostaci još nisu pronađeni; Pomolimo se i spomenimo Vidoja Lazića koji je razapet na krst pa zapaljen i ubijen u Brežanima, zajedno sa još trideset starijih meštana ovog srebreničkog sela; Odajmo počast i zatražimo pravdu za Aleksandra Đorđića, koji je imao samo godinu ipo dana kada je mučki ubijen 10. februara 1993. prilikom napada muslimanske vojske na centar grada;
Setimo se ovih dana u svojim molitvama i 126 zarobljenih, mučenih pa zverski ubijenih pripadnika VRS i civila u Kamenici kod Zvornika. Upalimo sveće i pomolimo se za te nedužne ljude kojima su odsecane glave, koji su mučeni lancima, prikovani za hrastove, kojima su lomljeni prsti, ruke, noge, koji su živi spaljivani; Pomolimo se 11. i 12. jula za Mikajla (11), njegovu sestru Miladu (17), Zoricu Božić (12) i još dvadesetoro Srba, mučki ubijenih u granatiranju Bratunca iz pravca Srebrenice.
Setimo se ovih dana i zatražimo pravdu za četvoročlanu porodicu Ristić koja je zajedno sa još šezdeset i pet civila mučki ubijena u Skelanima kod Srebrenice...u svojoj kući, na svom kućnom pragu! Odajmo počast tog 12. jula i zatražimo pravdu za dvadeset i petoro masakriranih staraca u Fakovićima, za četrdesetoro ubijenih civila u Podravanju, za trideset i troje ubijenih u Malešiću; Pomolimo se i za Ivanku Mirković (75) koja je mučki ubijena u svom stanu u julu 1995. u centru Srebrenice, od muslimanskih vojnika.
Pripadnici tzv. Armije BiH koji su silovali, mučili i ubijali žene i decu po Bratuncu i Srebrenici nikada nisu procesuirani niti osuđeni za svoje zločine već se slobodno šetaju Bosnom i Hercegovinom, Evropom, svetom... Zato nas i ne treba čuditi što je fašizam u Federaciji BiH i dalje jak i tako snažan! Kada ne postoji državni organ koji će vandalizam i društveno neprihvatljivo ponašanje sankcionisati i kazniti, onda u takvom društvu nema mesta ni za moralnu katarzu, ni za razvoj demokratije, ni suživot..Umesto da kleknu pred grobove ubijene srpske dece, da se pokaju i upute izvinjenje zbog stravičnih zločina počinjenih u njihovo ime, mnogobrojni Bošnjaci Podrinja svojim ponašanjem pokazaju da još uvek nisu prošli katarzu i još uvek nisu spremni da se suoče sa zločinima koje su počinili. Zato su na delu negiranje, relativizacija, provokacije..
Ako zaista žele dobro prvenstveno svom narodu i Bakir Izetbegović, Šefik Džaferović i ostali bošnjački političari trebali bi se pokloniti nedužnim žrtvama koje su pobijene u ime bošnjačkog naroda. Po ugledu na Branta i predstavnici bošnjačkog naroda bi trebali kleknuti pred spomenicima ubijenoj deci u Bratuncu, Lukavici, Trnovu ili Konjicu i širom Bosne i Hercegovine. Međutim, ovdašnje političare ne zanimaju ni žrtve ni ratni zločini već isključivo vlast koja se najbolje postiže lažima i manipulacijom. Do današnjeg dana nismo dočekali da se predstavnici bošnjačkog naroda poklone žrtvama zločinačkog režima Alije Izetbegovića koji je odgovoran za smrt više od sto hiljada ljudi ali i za mnogobrojna silovanja, logore, etničko čišćenje, masovne grobnice...
Umesto izvinjenja i pokajanja, bošnjački političari ali i dobar deo javnosti već tri decenije nastavljaju sa politikom negiranja, ponižavanja i opravdavanja stravičnih zločina nad srpskim narodom. Šefik Džaferović, Bakir Izetbegović, Ramiz Salkić, Željko Komšić kao predstavnici bošnjačkog naroda nisu našli za shodno svih ovih godina koliko se nalaze na značajnim političkim funkcijama, čak ni da osude monstruozne zločine počinjene u ime njihovog naroda. Da osećaju ikakvu odgovornost, bošnjački političari bi se pojavili na komemoraciji nedužnim žrtvama u Bratuncu pobijenim samo zbog svog imena i nacije. Bili su dužni da upute izvinjenje za monstruozne zločine koje je počinila vojska "Armija BiH" ako ne zbog sebe, onda makar zbog majki koje još uvek traže svoju decu po masovnim grobnicama ali i zbog neke zajedničke budućnosti bez sukoba i ratova.
Ako se zaista zalažu za suživot, mir i toleranciju, njihova obaveza je da se poklone ubijenoj deci Konjica, Foče, Trnova, Lukavice, Bratunca, Foče.. da pogledaju u oči majkama i upute reči utehe. Kao ljudi ali i kao političari dužni su da se distanciraju od jednog zločinačkog režima, od monstruoznih zločina Orićevih hordi iz Srebrenice i da glasno i jasno osude fašističke ideje o stvaranju "čiste muslimanske Bosne i Hercegovine" čiji su rezultat upravo masovne grobnice, ubistva, silovanja, progoni, logori....
Umesto praznih, često zapaljivih fraza, bošnjački političari trebaju baš poput Vilija Branta kleknuti pred grobovima ubijene dece u Bratuncu i obećati da se takvo zlo više nikada neće ponoviti.
Ako im je zaista stalo do suživota i pomirenja među narodima, trebali bi bošnjački političari pogledati u oči majci Slavki Matić kojoj su bošnjačke snage 1992. ubile dve ćerke i muža invalida, zatim Cvetku Ristiću kojem su orićeve snage u jednom danu zaklale majku, oca, tetku, maloletnu sestru i brata od 15 godina čije kosti još nisu nađene, zatim Brani Vučetiću kojem su na kućnom pragu ubijeni otac, majka i maloletni brat dok je on mesecima mučen i zlostavljan u logoru Armije BiH...trebaju ih sve pogledati u oči i izviniti se sa obećanjem da se takvo zlo više nikada neće ponoviti.
Ma koliko god se trudili, nikada im neće poći za rukom da izjednače agresore - pripadnike muslimanske tzv. Armije BiH koji su 1992-1993 poginuli paleći srpska sela sa njihovim žrtvama - četvorogodišnjim Vladimirom Gajićem iz Kravice, braćom Dimitrijević: petogodišnjim Aleksandrom i dvanaestogodišnjim Radisavom koji su ubijeni u Skelanima kod Srebrenice..nikada se ne mogu izjednačiti ubijeni, mučeni, i silovani srpski civili u muslimanskim logorima Potočarima i Srebrenici sa onima koji su rukovodili tim logorima, mučili i ubijali..
Nikada muslimanski vojnik koji je poginuo u rovu sa puškom u ruci, ne može biti jednak sa Radom Kukoljem, koji je braneći svoj kućni prag zarobljen pa ispečen na ražnju u Kamenici kod Zvornika; Neće im uspeti ni izjednačavanje Ljiljane Ilić Lončarević, koju su srebrenički muslimani ubili u poodmakloj trudnoći sa njenim dželatima - pripadnicima 28. divizije tzv. Armije BiH.
Pamtimo Radu Gvozdenović, devojku od 18 godina, učenicu generacije koja je bila i ostala ponos grada Bratunca, a koja je mučki ubijena na svom kućnom pragu u Zagonima zajedno sa još 14-oro meštana, a pamtimo i sveštenika Bobana Lazarevića, mučki ubijenog u Krnjićima i to dok je služio verski obred.
Tražimo pravdu za Vericu Filipović (17), njenog oca Živana i još jedanaestoro meštana Lozničke Rijeke, koji su pobijeni na Vidovdan, 28. juna 1992. ; Ne zaboravljamo ni Branka Stjepanovića (42) i njegovu majku Anđeliju (78), koji su ubijeni u Potočarima, a čiji posmrtni ostaci još nisu pronađeni; Pomolimo se i spomenimo Vidoja Lazića koji je razapet na krst pa zapaljen i ubijen u Brežanima, zajedno sa još trideset starijih meštana ovog srebreničkog sela; Odajmo počast i zatražimo pravdu za Aleksandra Đorđića, koji je imao samo godinu ipo dana kada je mučki ubijen 10. februara 1993. prilikom napada muslimanske vojske na centar grada;
Setimo se ovih dana u svojim molitvama i 126 zarobljenih, mučenih pa zverski ubijenih pripadnika VRS i civila u Kamenici kod Zvornika. Upalimo sveće i pomolimo se za te nedužne ljude kojima su odsecane glave, koji su mučeni lancima, prikovani za hrastove, kojima su lomljeni prsti, ruke, noge, koji su živi spaljivani; Pomolimo se 11. i 12. jula za Mikajla (11), njegovu sestru Miladu (17), Zoricu Božić (12) i još dvadesetoro Srba, mučki ubijenih u granatiranju Bratunca iz pravca Srebrenice.
Setimo se ovih dana i zatražimo pravdu za četvoročlanu porodicu Ristić koja je zajedno sa još šezdeset i pet civila mučki ubijena u Skelanima kod Srebrenice...u svojoj kući, na svom kućnom pragu! Odajmo počast tog 12. jula i zatražimo pravdu za dvadeset i petoro masakriranih staraca u Fakovićima, za četrdesetoro ubijenih civila u Podravanju, za trideset i troje ubijenih u Malešiću; Pomolimo se i za Ivanku Mirković (75) koja je mučki ubijena u svom stanu u julu 1995. u centru Srebrenice, od muslimanskih vojnika.
Bošnjački narod mora proći katarzu i suočiti se sa zločinima
Pripadnici tzv. Armije BiH koji su silovali, mučili i ubijali žene i decu po Bratuncu i Srebrenici nikada nisu procesuirani niti osuđeni za svoje zločine već se slobodno šetaju Bosnom i Hercegovinom, Evropom, svetom... Zato nas i ne treba čuditi što je fašizam u Federaciji BiH i dalje jak i tako snažan! Kada ne postoji državni organ koji će vandalizam i društveno neprihvatljivo ponašanje sankcionisati i kazniti, onda u takvom društvu nema mesta ni za moralnu katarzu, ni za razvoj demokratije, ni suživot..Umesto da kleknu pred grobove ubijene srpske dece, da se pokaju i upute izvinjenje zbog stravičnih zločina počinjenih u njihovo ime, mnogobrojni Bošnjaci Podrinja svojim ponašanjem pokazaju da još uvek nisu prošli katarzu i još uvek nisu spremni da se suoče sa zločinima koje su počinili. Zato su na delu negiranje, relativizacija, provokacije..
Ako zaista žele dobro prvenstveno svom narodu i Bakir Izetbegović, Šefik Džaferović i ostali bošnjački političari trebali bi se pokloniti nedužnim žrtvama koje su pobijene u ime bošnjačkog naroda. Po ugledu na Branta i predstavnici bošnjačkog naroda bi trebali kleknuti pred spomenicima ubijenoj deci u Bratuncu, Lukavici, Trnovu ili Konjicu i širom Bosne i Hercegovine. Međutim, ovdašnje političare ne zanimaju ni žrtve ni ratni zločini već isključivo vlast koja se najbolje postiže lažima i manipulacijom. Do današnjeg dana nismo dočekali da se predstavnici bošnjačkog naroda poklone žrtvama zločinačkog režima Alije Izetbegovića koji je odgovoran za smrt više od sto hiljada ljudi ali i za mnogobrojna silovanja, logore, etničko čišćenje, masovne grobnice...
Umesto izvinjenja i pokajanja, bošnjački političari ali i dobar deo javnosti već tri decenije nastavljaju sa politikom negiranja, ponižavanja i opravdavanja stravičnih zločina nad srpskim narodom. Šefik Džaferović, Bakir Izetbegović, Ramiz Salkić, Željko Komšić kao predstavnici bošnjačkog naroda nisu našli za shodno svih ovih godina koliko se nalaze na značajnim političkim funkcijama, čak ni da osude monstruozne zločine počinjene u ime njihovog naroda. Da osećaju ikakvu odgovornost, bošnjački političari bi se pojavili na komemoraciji nedužnim žrtvama u Bratuncu pobijenim samo zbog svog imena i nacije. Bili su dužni da upute izvinjenje za monstruozne zločine koje je počinila vojska "Armija BiH" ako ne zbog sebe, onda makar zbog majki koje još uvek traže svoju decu po masovnim grobnicama ali i zbog neke zajedničke budućnosti bez sukoba i ratova.
Ako se zaista zalažu za suživot, mir i toleranciju, njihova obaveza je da se poklone ubijenoj deci Konjica, Foče, Trnova, Lukavice, Bratunca, Foče.. da pogledaju u oči majkama i upute reči utehe. Kao ljudi ali i kao političari dužni su da se distanciraju od jednog zločinačkog režima, od monstruoznih zločina Orićevih hordi iz Srebrenice i da glasno i jasno osude fašističke ideje o stvaranju "čiste muslimanske Bosne i Hercegovine" čiji su rezultat upravo masovne grobnice, ubistva, silovanja, progoni, logori....
Umesto praznih, često zapaljivih fraza, bošnjački političari trebaju baš poput Vilija Branta kleknuti pred grobovima ubijene dece u Bratuncu i obećati da se takvo zlo više nikada neće ponoviti.
Ako im je zaista stalo do suživota i pomirenja među narodima, trebali bi bošnjački političari pogledati u oči majci Slavki Matić kojoj su bošnjačke snage 1992. ubile dve ćerke i muža invalida, zatim Cvetku Ristiću kojem su orićeve snage u jednom danu zaklale majku, oca, tetku, maloletnu sestru i brata od 15 godina čije kosti još nisu nađene, zatim Brani Vučetiću kojem su na kućnom pragu ubijeni otac, majka i maloletni brat dok je on mesecima mučen i zlostavljan u logoru Armije BiH...trebaju ih sve pogledati u oči i izviniti se sa obećanjem da se takvo zlo više nikada neće ponoviti.
Tačno je da ne postoji kolektivna krivica jednog naroda, ali postoji kolektivna odgovornost! Zato bošnjački narod što pre mora proći katarzu i suočiti se sa zločinima iz prošlosti jer u suprotnom nikada neće biti mira na ovim prostorima. Dok god se ratni zločinci veličaju i slave u narodu, ova država nema prosperitet. Deca ne smeju biti kriva za grehove roditelja ali imaju obavezu da stvaraju novo, bolje i demokratsko društvo, kako nam se zlo ne bi ponovilo!
Коментари
Постави коментар