PRE TRIDESET GODINA "SINOVI SREBRENICE" SU SPALILI SRPSKO SELO BREŽANI - LJUDE SU RAZAPINJALI NA KRSTOVE, A ŽENE SILOVALI I SPALJIVALI
U Brežanima kod Srebrenice danas se obeležava trideseta godišnjica masakra nad srpskim civilima koje su tog 30. juna 1992. svirepo ubili muslimanski ekstremisti iz Srebrenice, predvođeni Naserom Orićem. Za ovaj zločin protiv čovečnosti do danas niko nije odgovarao
 |
| Žrtve terora: Milojka Mitrović, Ljubomir Josipović (14), Radosava Stjepanović i Dragoslav Rankić (17) |
Ni 27 godina od završetka rata, meštani sela Brežani (Srebrenica) ne mogu zaboraviti 30. jun 1992. Tog vrelog, junskog dana muslimanski vojnici iz Srebrenice izvršili su strahovit napad na ovo malo, nebranjeno selo. Zveri u ljudskom obliku tada su počinili neviđeni pokolj ubijajući sve što se kretalo - i žene i decu, i staro i mlado a nisu bile pošteđene čak ni životinje.
Za udruženje "Majke Srebrenice" čuli su svi širom regiona ali i sveta. Međutim, istina o tome šta su "sinovi Srebrenice" tj. punoletni i maloletni bošnjački muškarci činili 1992. i 1993. po srpskim selima oko Srebrenice i Bratunca danas se vešto skriva. Zataškava se činjenica da su upravo bošnjački muškarci tog proleća i leta 1992. počinili neke od najužasnijih zločina nad srpskim civilima u Srebrenici. Oni su tokom gerilskih napada na srpska sela silovali srpske žene i devojčice, masakrirali nedužnu decu, trudnice, stare i nemoćne. Srpski civili su ubijani najstrašnijim, ritualnim metodama: razapinjanjem na krstove, nabijanjem na kolac, odsecanjem delova tela, spaljivanjem itd. Umesto da upute izvinjenje porodicama srpskih žrtava zbog zločina koje su počinili pripadnici bošnjačkog naroda, umesto da kažu gde su masovne i pojedinačne grobnice srpskih civila, bošnjačke žene na sve načine već godinama seju mržnju i ismevaju, negiraju i ponižavaju srpske žrtve dok zločince iz reda svoga naroda glorifikuju i veličaju kao heroje. Mnoge se čak i javno hvale kako su zajedno sa muževima i sinovima učestvovale u "pohodima" na Kravicu, Skelane, Fakoviće, Bjelovac i druga srpska sela. Mnogi Bošnjaci koji su počinili ratne zločine nad srpskim stanovništvom postradali su upravo tokom napada na srpska sela, na tuđem kućnom pragu, uglavnom u međusobnim obračunima oko toga ko će šta pokrasti od srpske imovine ili od mina postavljenih na obodima sela. Svi oni su danas predstavljeni kao "žrtve genocida" i "civilne žrtve" iako je reč o vojnicima, agresorima izginulim na tuđem kućnom pragu. Nezavisna međunarodna komisija nedavno je utvrdila brojne malverzacije i podvale bošnjačkih organizacija te su se na spisku žrtava iz jula 1995. našli i muslimanski vojnici izginuli 1992. i 1993. po srpskim selima. Jedan deo njih poginuo je u leto 1995. a dosta počinilaca i danas slobodno šeta Bratuncem, Srebrenicom i Federacijom BiH.
Jedan od ovakvih monstruoznih zločina počinjen je i u mestu Brežani, nedaleko od Srebrenice.
- U napadu Bošnjaka iz Osmača na selo Brežani 30. juna ’92. ubijeno je 32-oje Srba. Vidoja Lazića su prikovali na krst nasred sela, a njegovu osamdesetogodišnju majku Dostanu i gluvonijemu sestru Kristinu žive zapalili u kući. Na kućnom pragu su ubijeni Milisav Rankić i njegova dva sina Miroslav i Dragoslav kao i Stanko Milošević. Posmrtni ostaci nisu pronađeni - ispričao je prošle godine Milorad Marjanović, meštanin Brežana za Dojče Vele.
Oko 4 sata ujutro, oko 1000 naoružanih vojnika iz Srebrenice sjurilo se u ovo malo etnički čisto srpsko selo, koje je nedeljama opstajalo opkoljeno sa svih strana. Uz povike "Alahu egber", "Tegbir" i "Koljite žene i decu" muslimanski vojnici započeli su svoj krvavi pir. U pratnji muslimanskih vojnika bile su i muslimanske žene i civili koji su lupali u šerpe, pevali i pravili galamu kako bi zbunili i još više uplašili stanovništvo a takođe su učestvovali i u pljačkanju srpske imovine i paljenju sela. Tog dana su ubijena 32 civila srpske nacionalnosti, među kojima i troje dece. Niko od meštana nije nosio pušku niti je bio vojnik, sve su to bili uglavnom stariji ljudi, mnogi od njih bolesni, zatim deca, i starije žene. Ovo selo je bilo odsečeno i opkoljeno sa svih strana muslimanskim selima.
Sve žrtve su ubijene na vrlo svirep i okrutan način - masakriranjem, spaljivanjem, razapinjanjem na krst, odsecanjem delova tela... Najstarija žrtva masakra bio je starac Stanko Milošević (90) koji je masakriran na kućnom pragu. Najmlađa žrtva bio je učenik osmog razreda Ljubomir Josipović kojem je rafal bukvalno skinuo gornji deo lobanje. Imao je 14 ipo godina.
Ipak, najužasniju smrt doživeo je Vidoje Lazić (55) kog su muslimanski vojnici najpre tukli i maltretirali a potom ga razapeli na krst i živog zapalili. Ubijene su i njegova slepa sestra i nepokratna majka. Nesrećni Vidoje je bio podvrgnut strašnim i nezamislivim torturama. Prema rečima preživelih svedoka, krici i urlici nesrećnog Vidoja čuli su se do susednog sela. Svedoci su takođe izjavili da su muslimanski vojnici Vidoja zatekli pred njegovom kućom gde im je rekao "Nemojte lupati, evo vam ključevi, ako hoćete i zapalite, ako ima šta goreti." Vidoje je to govorio verujući muslimanima da mu neće ništa, jer je sa njima radio godinama i bio je siguran da ga neće dirati, jer ni on njima nikad nije pravio neke probleme - sav život je proveo sa muslimanima u preduzeću "Drina", Srebrenica. Mnogima je i tokom života više puta pomogao. Međutim, dojučerašnje komšije su zaboravile svu humanost Srba iz Brežana i vratili su im na najstrašniji mogući način. Njegova jedina krivica bila je srpska nacionalnost.
U Brežanima su toga dana ubijene i Vidojeva nepokretna majka Dostana Lazić (79), te njegova slepa sestra Krstina (57). Obe žene su najpre mučene pa ubijene i zapaljene u svojoj kući.
- Muslimani su upali u kuću Lazić Dostane, gdje se nalazila njena bolesna i nepokretna kćerka Đula (nadimak Kristine Lazić). Čuo sam kada je jedan od njih rekao: „Senade, ubij to matoro đubre, šta čekaš!“. Odmah su se čula dva puščana pucnja – tada je vjerovatno Đula ubijena, svedočio je Milisav Marjanović, koji je taj dan bio u Brežanima. Zarobljena je pa masakrirana i domaćica Mileva Stjepanović, stara 50 godina. Zločinački meci zauvek su prekinuli i živote Radosave Stjepanović (36) i Milojke Mitrović (38), obe iz Brežana. Imena ovih žena su takođe uklesana na lokalni spomenik posvećen nedužnim žrtvama.
U istom napadu ubijeni su i starci Radovan Petrović (79) i Milivoje Mitrović (62), ali i gotovo cela porodica Rankić: otac Milisav (45) i njegova dva sina Dragoslav (17) i Miroslav (20). Mileva Rankić toga dana ostala je bez supruga i dva sina, od kojih je jedan bio maloletan. Na svom kućnom pragu stradao je i civil Miloš Novaković (36), kojem su zločinci odsekli glavu. Sa svojim deda Stankom (90), tog tragičnog junskog dana ubijen je i maloletni Vidoje Milošević (17).
Kako je više puta izjavljivala za medije, Mileva je izgubila veru u pravosuđe i očekuje da će one koji su joj ubili supruga i sinove na kućnom pragu stići Božija pravda umesto zemaljske nepravde.
- Jake muslimanske snage iz Srebrenice i okolnih sela su upale u Brežane u zoru 30. juna 1992. godine i počinile masakr nad mještanima, koje su zatekli na spavanju. Veliki broj civila uhvatili su žive, a poslije mučenja su ih masakrirali i zapalili. Sve kuće, a bilo ih je 60, opljačkane su i zapaljene . Godine prolaze, a niko ne reaguje i niko ne odgovara za ubijenu moju i nevinu djecu mnogih Srpkinja. Nemam čemu da se nadam niti koga da očekujem, jer sam 30. juna 1992. godine ostala bez oba sina Miroslava i Dragoslava, kao i supruga Milisava, koje su naše komšije masakrirale i zapalile - rekla je Mileva Rankić izrazivši ogorčenje što za taj zločin još niko nije odgovarao.
- Što poklaše - poklaše, što preosta - oćeraše. Za pola sata, pobili su moje Miroslava i Dragoslava, moje jabuke, moga muža Milisava, i za to niko ne odgovara. Izgleda da od naših Srba niko niđe nije ni poginuo, niko nikoga da pomene, pa đe su ti toliki Srbi nestali. Živeli smo u selu Brežani, moj muž Milosav, sinovi Miroslav i Dragoslav i ćerka Slađana. Živeli smo do rata dobro sa komšijama, muslimanima, iz sela Osmače. Ali, desilo se zlo. Orićevi zločinci upali su u selo 30. juna 1992. godine i ubili mi muža i sinove. Stariji je imao dvadeset godina, a mlađi sedamnaest. Slađana nije bila u selu, a ja sam nekim čudom ostala živa. Sve su nam zapalili, uništili...Ostalo mi je četvoro unučadi. Moju bol mi nikada i niko ne može ublažiti. Nijedan mi sin nije ni vojsku služio! Ima li, ikog do Boga, da kaže, da prizna da su i Srbi ubijani?! Ako neće policija, ako neće vlast Republike Srpske da kaže, evo, ja ću: Orićevi borci i danas se šetaju Skelanima, klali su i silovali, neki od njih "zlatnim ljiljanima" odlikovani... Pa, gde je pravda?! Šta je ovo, danas? U ratu je bilo lakše, znali smo ko su neprijatelji, znali smo kako da se branimo, kako od ovog, kako od svojih, danas, da se branimo?! - ispričala je za medije pre nekoliko godina ova hrabra i čestita majka.
- Nema pravde nigdje. Opkoliti narod ovoliki i pobiti i niko sada nije kriv. - ispričala je Rada Milošević kojoj su muslimanski ekstremisti tog dana ubili maloletnog sina.
- Znači ovdje su ubijali nejač. Kome je mogao čovjek od 80 ili 90 godina nekome nešto da uradi? Smatram da su sve to počinile komšije, da niko tu nije bio sa strane.. - rekao je medijima Milan Rankić.
- Ja to nikada nisam doživio u svom životu, da vidiš nekoga bližnjeg svoga da gine pored tebe i da ne možeš da mu pomogneš. Neke ljude do dan danas nismo našli, znači ne zna se gdje su pokopani. Moj djed još uvijek nije nađen, ne zna se gde su ga zakopali - ispričao je Vladan Balčaković, meštanin Brežana.
- Ja sam izgubila rođenu sestru, snahu, jednog rođaka i ostali su mi je drugi rođak i baka u Srebrenici, za njih se ne zna ništa. Uhvatili su Vidoja Lazića i na ražanj ga naboli, i pekli su ga živoga. On je svakim glasom, žalostan jaukao..nije mu bilo pomoći - ispričala je medijima Zora Ivanović.
- Kada vidite da je ubijena starica koja je bila nepokretna, onda vidite i namjeru. Znači ubili su sve što su stigli. To je bila namjera, istrijebiti srpsko stanovništvo sa prostora Srebrenice. "Tugujemo zbog onih koji su stradali i zbog nepravde koja se Srbima dešava konstantno. Onaj ko se osmeli da priča, postaje neprijatelj broj 1 drugoj strani, to je nešto što nas deli i dok to postoji nećemo uspeti u našem cilju, a to je normalan život. Namera genocida je postojala u srpskim selima jer u napadima vojske niko nije ostao živ, čak ni stoka - ispričao je Mladen Grujičić, načelnik opštine Srebrenica.
- Bilo je strašno. Pucalo je sa svih strana. Od pucnjave, urlika, vikanja, galame i lupanja raznim predmetima stvorila se nesnošljiva buka. Upadali su u kuće i klali, ubijali ili palili žive ljude u kućama. Tada sam teško ranjenog brata Živorada pet sati vukao kroz šumu da bi ga spasao od smrti. Muslimanski vojnici su neke mještane Brežana uhvatili i odveli žive, te se oni još vode kao nestali. To je slučaj sa mojim djedom Stankom Miloševićem i gluvonijemim Dostanom i Krstinom Lazić. Uprkos svim naporima i traženju, nikada nisu otkriveni njihovi posmertni ostaci, niti je ko odgovarao za zločin u ovom i ostalim srpskim selima u srebreničkoj opštini. To unosi dodatni revolt, sumnju i nepovjerenje u institucije BiH i onemogućava proces međunacionalnog pomirenja i stvaranja povjerenja, ispričao je medijima pre tri godine meštanin Brežana Obradin Balčaković.
- U napadu Bošnjaka iz Osmača na selo Brežani 30. juna ’92. ubijeno je 32-oje Srba. Vidoja Lazića su prikovali na krst nasred sela, a njegovu osamdesetogodišnju majku Dostanu i gluvonijemu sestru Kristinu žive zapalili u kući. Na kućnom pragu su ubijeni Milisav Rankić i njegova dva sina Miroslav i Dragoslav kao i Stanko Milošević. Posmrtni ostaci nisu pronađeni - ispričao je prošle godine Milorad Marjanović, meštanin Brežana za Dojče Vele.
Oko 4 sata ujutro, oko 1000 naoružanih vojnika iz Srebrenice sjurilo se u ovo malo etnički čisto srpsko selo, koje je nedeljama opstajalo opkoljeno sa svih strana. Uz povike "Alahu egber", "Tegbir" i "Koljite žene i decu" muslimanski vojnici započeli su svoj krvavi pir. U pratnji muslimanskih vojnika bile su i muslimanske žene i civili koji su lupali u šerpe, pevali i pravili galamu kako bi zbunili i još više uplašili stanovništvo a takođe su učestvovali i u pljačkanju srpske imovine i paljenju sela. Tog dana su ubijena 32 civila srpske nacionalnosti, među kojima i troje dece. Niko od meštana nije nosio pušku niti je bio vojnik, sve su to bili uglavnom stariji ljudi, mnogi od njih bolesni, zatim deca, i starije žene. Ovo selo je bilo odsečeno i opkoljeno sa svih strana muslimanskim selima.
Sve žrtve su ubijene na vrlo svirep i okrutan način - masakriranjem, spaljivanjem, razapinjanjem na krst, odsecanjem delova tela... Najstarija žrtva masakra bio je starac Stanko Milošević (90) koji je masakriran na kućnom pragu. Najmlađa žrtva bio je učenik osmog razreda Ljubomir Josipović kojem je rafal bukvalno skinuo gornji deo lobanje. Imao je 14 ipo godina.
Ipak, najužasniju smrt doživeo je Vidoje Lazić (55) kog su muslimanski vojnici najpre tukli i maltretirali a potom ga razapeli na krst i živog zapalili. Ubijene su i njegova slepa sestra i nepokratna majka. Nesrećni Vidoje je bio podvrgnut strašnim i nezamislivim torturama. Prema rečima preživelih svedoka, krici i urlici nesrećnog Vidoja čuli su se do susednog sela. Svedoci su takođe izjavili da su muslimanski vojnici Vidoja zatekli pred njegovom kućom gde im je rekao "Nemojte lupati, evo vam ključevi, ako hoćete i zapalite, ako ima šta goreti." Vidoje je to govorio verujući muslimanima da mu neće ništa, jer je sa njima radio godinama i bio je siguran da ga neće dirati, jer ni on njima nikad nije pravio neke probleme - sav život je proveo sa muslimanima u preduzeću "Drina", Srebrenica. Mnogima je i tokom života više puta pomogao. Međutim, dojučerašnje komšije su zaboravile svu humanost Srba iz Brežana i vratili su im na najstrašniji mogući način. Njegova jedina krivica bila je srpska nacionalnost.
U Brežanima su toga dana ubijene i Vidojeva nepokretna majka Dostana Lazić (79), te njegova slepa sestra Krstina (57). Obe žene su najpre mučene pa ubijene i zapaljene u svojoj kući.
- Muslimani su upali u kuću Lazić Dostane, gdje se nalazila njena bolesna i nepokretna kćerka Đula (nadimak Kristine Lazić). Čuo sam kada je jedan od njih rekao: „Senade, ubij to matoro đubre, šta čekaš!“. Odmah su se čula dva puščana pucnja – tada je vjerovatno Đula ubijena, svedočio je Milisav Marjanović, koji je taj dan bio u Brežanima. Zarobljena je pa masakrirana i domaćica Mileva Stjepanović, stara 50 godina. Zločinački meci zauvek su prekinuli i živote Radosave Stjepanović (36) i Milojke Mitrović (38), obe iz Brežana. Imena ovih žena su takođe uklesana na lokalni spomenik posvećen nedužnim žrtvama.
U istom napadu ubijeni su i starci Radovan Petrović (79) i Milivoje Mitrović (62), ali i gotovo cela porodica Rankić: otac Milisav (45) i njegova dva sina Dragoslav (17) i Miroslav (20). Mileva Rankić toga dana ostala je bez supruga i dva sina, od kojih je jedan bio maloletan. Na svom kućnom pragu stradao je i civil Miloš Novaković (36), kojem su zločinci odsekli glavu. Sa svojim deda Stankom (90), tog tragičnog junskog dana ubijen je i maloletni Vidoje Milošević (17).
Kako je više puta izjavljivala za medije, Mileva je izgubila veru u pravosuđe i očekuje da će one koji su joj ubili supruga i sinove na kućnom pragu stići Božija pravda umesto zemaljske nepravde.
- Jake muslimanske snage iz Srebrenice i okolnih sela su upale u Brežane u zoru 30. juna 1992. godine i počinile masakr nad mještanima, koje su zatekli na spavanju. Veliki broj civila uhvatili su žive, a poslije mučenja su ih masakrirali i zapalili. Sve kuće, a bilo ih je 60, opljačkane su i zapaljene . Godine prolaze, a niko ne reaguje i niko ne odgovara za ubijenu moju i nevinu djecu mnogih Srpkinja. Nemam čemu da se nadam niti koga da očekujem, jer sam 30. juna 1992. godine ostala bez oba sina Miroslava i Dragoslava, kao i supruga Milisava, koje su naše komšije masakrirale i zapalile - rekla je Mileva Rankić izrazivši ogorčenje što za taj zločin još niko nije odgovarao.
- Što poklaše - poklaše, što preosta - oćeraše. Za pola sata, pobili su moje Miroslava i Dragoslava, moje jabuke, moga muža Milisava, i za to niko ne odgovara. Izgleda da od naših Srba niko niđe nije ni poginuo, niko nikoga da pomene, pa đe su ti toliki Srbi nestali. Živeli smo u selu Brežani, moj muž Milosav, sinovi Miroslav i Dragoslav i ćerka Slađana. Živeli smo do rata dobro sa komšijama, muslimanima, iz sela Osmače. Ali, desilo se zlo. Orićevi zločinci upali su u selo 30. juna 1992. godine i ubili mi muža i sinove. Stariji je imao dvadeset godina, a mlađi sedamnaest. Slađana nije bila u selu, a ja sam nekim čudom ostala živa. Sve su nam zapalili, uništili...Ostalo mi je četvoro unučadi. Moju bol mi nikada i niko ne može ublažiti. Nijedan mi sin nije ni vojsku služio! Ima li, ikog do Boga, da kaže, da prizna da su i Srbi ubijani?! Ako neće policija, ako neće vlast Republike Srpske da kaže, evo, ja ću: Orićevi borci i danas se šetaju Skelanima, klali su i silovali, neki od njih "zlatnim ljiljanima" odlikovani... Pa, gde je pravda?! Šta je ovo, danas? U ratu je bilo lakše, znali smo ko su neprijatelji, znali smo kako da se branimo, kako od ovog, kako od svojih, danas, da se branimo?! - ispričala je za medije pre nekoliko godina ova hrabra i čestita majka.
- Nema pravde nigdje. Opkoliti narod ovoliki i pobiti i niko sada nije kriv. - ispričala je Rada Milošević kojoj su muslimanski ekstremisti tog dana ubili maloletnog sina.
- Znači ovdje su ubijali nejač. Kome je mogao čovjek od 80 ili 90 godina nekome nešto da uradi? Smatram da su sve to počinile komšije, da niko tu nije bio sa strane.. - rekao je medijima Milan Rankić.
- Ja to nikada nisam doživio u svom životu, da vidiš nekoga bližnjeg svoga da gine pored tebe i da ne možeš da mu pomogneš. Neke ljude do dan danas nismo našli, znači ne zna se gdje su pokopani. Moj djed još uvijek nije nađen, ne zna se gde su ga zakopali - ispričao je Vladan Balčaković, meštanin Brežana.
- Ja sam izgubila rođenu sestru, snahu, jednog rođaka i ostali su mi je drugi rođak i baka u Srebrenici, za njih se ne zna ništa. Uhvatili su Vidoja Lazića i na ražanj ga naboli, i pekli su ga živoga. On je svakim glasom, žalostan jaukao..nije mu bilo pomoći - ispričala je medijima Zora Ivanović.
- Kada vidite da je ubijena starica koja je bila nepokretna, onda vidite i namjeru. Znači ubili su sve što su stigli. To je bila namjera, istrijebiti srpsko stanovništvo sa prostora Srebrenice. "Tugujemo zbog onih koji su stradali i zbog nepravde koja se Srbima dešava konstantno. Onaj ko se osmeli da priča, postaje neprijatelj broj 1 drugoj strani, to je nešto što nas deli i dok to postoji nećemo uspeti u našem cilju, a to je normalan život. Namera genocida je postojala u srpskim selima jer u napadima vojske niko nije ostao živ, čak ni stoka - ispričao je Mladen Grujičić, načelnik opštine Srebrenica.
- Bilo je strašno. Pucalo je sa svih strana. Od pucnjave, urlika, vikanja, galame i lupanja raznim predmetima stvorila se nesnošljiva buka. Upadali su u kuće i klali, ubijali ili palili žive ljude u kućama. Tada sam teško ranjenog brata Živorada pet sati vukao kroz šumu da bi ga spasao od smrti. Muslimanski vojnici su neke mještane Brežana uhvatili i odveli žive, te se oni još vode kao nestali. To je slučaj sa mojim djedom Stankom Miloševićem i gluvonijemim Dostanom i Krstinom Lazić. Uprkos svim naporima i traženju, nikada nisu otkriveni njihovi posmertni ostaci, niti je ko odgovarao za zločin u ovom i ostalim srpskim selima u srebreničkoj opštini. To unosi dodatni revolt, sumnju i nepovjerenje u institucije BiH i onemogućava proces međunacionalnog pomirenja i stvaranja povjerenja, ispričao je medijima pre tri godine meštanin Brežana Obradin Balčaković.
Rabija iz Srebrenice ispričala je kako su muslimani po povratku u Srebrenicu govorili da su tamo našli samo jednu neispravnu pušku, da u Brežanima nije bilo nikakvog oružja ni vojske, već samo civili što jasno govori o namerama i karakteru ovog monstruoznog zločina.
Sve kuće u selu su taj dan popaljene i opljačkane. Zločinci nisu zaobišli ni pravoslavno groblje. Svi spomenici na groblju su polupani, a neke od grobnica skrnavljene. Po oslobođenju Srebrenice u julu 1995. više hiljada srpskih civila je dobilo priliku da se vrate u svoje domove iz kojih su nasilno prognani tri ipo godine ranije. Tada su po muslimanskim kućama i stanovima pronađene mnogobrojne stvari (traktori, nakit, odeća, bela tehnika) koji su bili u vlasništvu ubijenih i prognanih Srba iz Brežana i drugih srpskih sela, a koje su Orićevi vojnici i civili opljačkali prilikom svojih zločinačkih pohoda 1992.
Nažalost, za Sud i Tužilaštvo BiH ovi zločini kao da se nisu ni desili. Uprkos brojnim dokazima i izjavama svedoka, ni 29 godina niko nije procesuiran niti osuđen za zločine nad Srbima. Zašto Tužilaštvo i Sud BiH štite monstrume koji su u uniformama "AR BIH" ubijali decu, spaljivali žene i starice, silovali, klali, razapinjali civile na krstove, pitanje je koje muči porodice žrtava i danas.
U napadu na Brežane učestvovali su: Orić Naser, Tursunović Zulfo, Meholjić Hakija, Ustić Akif, Halilović Huso, a pored njih zapaženi su i Halilovćc Rešad, Alić Kadir, Zukić Osman, Jatić Akif, Jahić Vehbija, čiji je otac i u prošlom ratu bio ustaša i dr., navodi se u knjizi "Hronika našeg groblja", našeg istaknutog istoričara Milivoja Ivaniševića.
Izvor: Milivoje Ivanišević - Hronika našeg groblja
http://www.despotovina.info/brezani-sjecanje-na-32-ubijenih-srba/
Sve kuće u selu su taj dan popaljene i opljačkane. Zločinci nisu zaobišli ni pravoslavno groblje. Svi spomenici na groblju su polupani, a neke od grobnica skrnavljene. Po oslobođenju Srebrenice u julu 1995. više hiljada srpskih civila je dobilo priliku da se vrate u svoje domove iz kojih su nasilno prognani tri ipo godine ranije. Tada su po muslimanskim kućama i stanovima pronađene mnogobrojne stvari (traktori, nakit, odeća, bela tehnika) koji su bili u vlasništvu ubijenih i prognanih Srba iz Brežana i drugih srpskih sela, a koje su Orićevi vojnici i civili opljačkali prilikom svojih zločinačkih pohoda 1992.
Nažalost, za Sud i Tužilaštvo BiH ovi zločini kao da se nisu ni desili. Uprkos brojnim dokazima i izjavama svedoka, ni 29 godina niko nije procesuiran niti osuđen za zločine nad Srbima. Zašto Tužilaštvo i Sud BiH štite monstrume koji su u uniformama "AR BIH" ubijali decu, spaljivali žene i starice, silovali, klali, razapinjali civile na krstove, pitanje je koje muči porodice žrtava i danas.
U napadu na Brežane učestvovali su: Orić Naser, Tursunović Zulfo, Meholjić Hakija, Ustić Akif, Halilović Huso, a pored njih zapaženi su i Halilovćc Rešad, Alić Kadir, Zukić Osman, Jatić Akif, Jahić Vehbija, čiji je otac i u prošlom ratu bio ustaša i dr., navodi se u knjizi "Hronika našeg groblja", našeg istaknutog istoričara Milivoja Ivaniševića.
Izvor: Milivoje Ivanišević - Hronika našeg groblja
http://www.despotovina.info/brezani-sjecanje-na-32-ubijenih-srba/
Коментари
Постави коментар