"REKLI SU NAM: ODLAZITE, ZVORNIK VIŠE NIJE VAŠ GRAD" - POTRESNA SEĆANJA SRBA NA DANE PROGONA

Služenjem parastosa i polaganjem venaca na centralno spomen-obeležje za 1.080 ubijenih civila i branilaca - boraca Vojske Republike Srpske, odnosno na spomen-obeležje kod Policijske uprave, u Zvorniku su obeležena dva značajna datuma - 9. april, Dan oslobođenja grada i 30 godina od formiranja Centralnog odreda specijalne brigade policije MUP-a Republike Srpske.

Obeležavajući značajan jubilej - 30 godina od oslobođenja grada, predstavnici organizacija proisteklih iz Odbrambeno-otadžbinskog rata poručili su da srpski narod Zvornika nikada ne sme zaboraviti 9. april 1992. godine.

Predsednik Gradske organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Zvornik Milivoje Marković rekao je da se danas navršilo 30 godina od pokušaja muslimanskih ekstremista da okupiraju grad.

- Muslimanski ekstremisti, koji su se naoružavali iz raznih izvora i tadašnjeg sekretarijata unutrašnjih poslova i teritorijalne odbrane, širili su početkom aprila 1992. godine ideologiju da će oni da drže grad Zvornik pod kontrolom - rekao je Marković.

On je istakao da su se Srbi tih dana, ali nešto sa zakašnjenjem, organizovali i da su one koji su imali osvajačku i veoma pogrešnu ideologiju sprečili u tome. Prva žrtva rata u Zvorniku je bio vozač sanitetskog vozila Rade Radović zvani Luka, koga su muslimani iz zasede ubili dok je prevozio ranjene civile, a dan kasnije ubijen i  Miko Stanojević, još jedan ugledni građanin Zvornika. Ovakva sudbina bila je namenjena svim zvorničkim

Srbima.

Imena ovih ljudi veoma retko se pominju u javnosti iako je pucanj u njih, bio pucanj u čitav srpski narod - u mir, u suživot, u Jugoslaviju! Bilo bi pošteno da u centru Zvornika postoji spomen ploča posvećena prvoj žrtvi rata u gradu, Luki Radoviću, čoveku koga su svi neizmerno voleli i poštovali. Čoveku čiji je život okrutno ugašen samo zato što je bio srpske nacionalnosti i pravoslavne veroispovesti. Predsednik gradske Boračke organizacije u Zvorniku Lazar Ristić rekao je prošle godine novinarima da je 9. april 1992. godine, dan kada je grad oslobođen od muslimanskih paravojnih formacija, kao što su "Patriotska liga" i "Zelene beretke", važan za dalji razvoj događaja koji su slijedili u ratnom periodu.

"Grad je, kada su protjerane muslimanske paravojne formacije, počeo da funkcioniše normalno, ali je, nažalost, granatiran u više navrata i u tim napadima bilo je i poginulih", rekao je prošle godine Ristić. On je naglasio da je prva žrtva 8. aprila 1992. godine u Zvorniku bila srpska. Taj dan ubijen je Rade Radović zvani Luka u sanitetskom vozilu, a dan posle ubijen je zastavnik Milko Stanojević, dok je ranjeno nekoliko boraca u zasedi koju su organizovali Muslimani iz Sapne, tadašnje mesne zajednice Zvornika. Ristić je rekao da gradska Boračka organizacija planira da uradi spomen-ploču u znak sećanja na Radovića, kao prvu srpsku žtrvu, što je dokaz da je srpski narod samo branio svoja ognjišta od agresivne muslimanske politike iz tih godina. - On je pogođen tokom vožnje saniteta, doktorica je preživjela, a ranjen je Neđo Jovanović iz Šćemlije. U planu smo da napravio spomen ploču za Luku Radovića, koji je poginuo 8. aprila 1992. godine.

O zločinima muslimanskih ekstremista najbolje govore fotografije u gradskoj spomen sobi. Nasmejani likovi novorođenčadi, žena, dece, starica, civila, zarobljenika, branilaca jasno svedoče da napadači nisu štedeli baš nikoga u svojim krvavim napadima. Civilima su odsecane glave, spaljivani su na ražnju, vezivani lancima i žicom pa streljani, živi su spaljivani...neki od najokrutnijih zločina u poslednjem ratu desili su se upravo u Zvorniku. Najmlađa žrtva agresije bio je Aleksandar Đorđić, dečak od godinu ipo dana a najstariji je bio Mihajlo Pantić, star 93 godine. Među žrtvama je bilo 21-o dete, dok je 120 mališana ranjeno. Na spisku nestalih nalazi se još 32-oje ljudi.

April 1992. teško je izbrisati iz sećanja. Pamte Zvorničani dane kada su bili prinuđeni da beže sa kućnog praga i mole se da se takvo zlo više nikome i nikada ne ponovi. Muslimanske snage su proterale celokupno stanovništvo iz Nezuka. Među prognanima je bio i vremešni Vojislav Zarić, penzioner, čiju suprugu Ljepojku su ekstremisti mučili, zlostavljali pa masakrirali a kuću im opljačkali i zapalili...i starog Voju su tukli i maltretirali ali je uspeo da se spasi i prebegne u Zvornik. Međutim, i tamo je ranjen u januaru 1993. prilikom muslimanskog granatiranja civilnih objekata. Sela Gornja i Donja Kamenica potpuno su očišćeni od Srba. Opustošeni zaseoci i popaljene kuće zabeležile su i brone domaće i strane televizije. 

Iz Drinjače su proterani svi Srbi, među njima i porodica Stojanović. Ilija i Desanka pokupili su malo svojih stvari sa svoje male dece napustili dom u kojem su godinama živeli. Sin Slobodan, dvanaestogodišnjak, setio se da je zaboravio psa i vratio se nazad u selo. Tamo su ga zarobili muslimanski vojnici koji su ga nedeljama mučili i zlostavljali. Nađen je masakriran u masovnoj grobnici sa brojnim povredama po telu kao i sa urezanim krstom na stomaku. Dečaka je ubila Elfeta Veseli, koja je za zločin osuđena na 13 godina robije. Stravični zločini su počinjeni nad srpskim stanovništvom u selu Odžačina. Pritisci i prvi napadi na Srbe započeli su još tokom 1991. i početkom 1992. Muslimani su činili sve kako bi primorali svoje komšije srpske nacionalnosti da se isele: 

"Mi Srbi smo strahovali da će komšije muslimani i sada postupiti kao u vrijeme Drugog svjetskog rata. Mi smo primetili da su počeli da se naoružavaju, stalno se čula pucnjava iz njihovih sela - iz automata, pa i iz mitraljeza. To je za nas Srbe bilo ozbiljno upozorenje da nam komšije pripremaju neko zlo. Sejfo Islamović i njegovi sinovi su već u martu 1992. zapalili slame u Miloševićima, da bi izazvali sukobe između Srba i muslimana." - svedočenje je meštanina Odžačine, objavljeno u "Crnoj knjizi" Miroslava Toholja.

"Pjevali su uvredljive pjesme, provocirali su nas...već početkom 1992. posle Nove godine, u susednim muslimanskim selima počelo se sa pucnjavom noću. Pucali su i automatskim oružjem, čak i prema našem selu. To je značilo da smo stalno morali da budemo na oprezu jer smo se bojali za djecu. " - ispričala je Stana T., meštanka Odžačine. Iz Odžačine su proterani svi Srbi, selo je do temelja spaljeno a preko dvadeset civila, žena i staraca je masakrirano prilikom napada muslimanske vojske. Rastošnica, mesto koje je pre rata brojalo 2 335 stanovnika, napadnuto je 1992. i spaljeno. Celokupno stanovništvo je prognano a sve kuće su popaljene. Ubijeno je 39 civila koji nisu stigli ili nisu želeli da napuste svoje domove. Prema popisu iz 2013. u Rastošnici je živelo 192-oje Srba, što dovoljno svedoči o etničkom čišćenju i dimenziji zločina koji je ovde počinjen. 

U srpskom selu Rožanj, od predratnih 384-oro Srba, ostalo je svega šestoro. Nema kuće koja nije zapaljena ili porušena. Veliki broj civila je pobijeno a celokupno stanovništvo je raseljeno. U Vitnici, Zaseoku, Sapni, Godušu srpskog stanovništva danas više i nema.  

Novinari brojnih televizija i medija iz Srbije su 1992. intervjuisali more srpskih izbeglica koji su prebegli iz Zvornika.  

"Protjerana sam sa dvoje djece iz rodne kuće u kojoj su svi naši živjeli. Muslimani, naše dojučerašnje komšije žele da očiste Zvornik od Srba, da bude samo njihov grad i sve da nas protjeraju. Pobjegli smo preko Drine, sa ovo malo stvari..sve dragocenosti, slike, odeća..ma sve nam je ostalo tamo. Zašto nam to rade, ne mogu vjerovati?" - ispričala je te 1992. za novinare meštanka Zvornika koja je izbegla u Srbiju.

"Prebjegla sam sa suprugom i ćerkom iz rodnog Zvornika, gdje smo živjeli i gdje smo muž i ja radili. Pogledajte šta rade, zvijerski su ubili vozača Luku, to im je kažu, poruka za sve nas Srbe. Protjerani smo, sad smo izbjeglice..Hoćemo li se ikada vratiti u naš grad" - reči su uplakane Zvorničanke koja je 1992. prognana sa kućnog praga.

"Meni je osamdeset godina i da mi je neko rekao da ću biti prognan, ne bih mu vjerovao. Eno već su krenuli da ubijaju i pale srpske kuće po okolnim selima, oni su se za ovaj rat mnogo prije spremali" - rekao je starina iz okoline Zvornika tog aprila 1992. za medije. 

Čitavo proleće i leto bili su obeleženi masakrima nad srpskim stanovništvom, masovnim silovanjima, likvidacijama, progonima....jedno za drugim, u plamenu su nestajala srpska sela, a zločini su najčešće činjeni na velike pravoslavne praznike.

Tog avgusta 1992. na red je stigla i Rastošnica. Iako su zaseoci ovog velikog mesta napadani još u aprilu, kada su pale i prve žrtve, masovni napad dogodio se 12.08.1992. kada je započelo granatiranje  i ubijanje civila. U tim napadima ubijeno je 39 civila, mahom žene i starija, nemoćna lica.

Kada je izvršen napad muslimanskih snaga Rado Đokić je napustio selo i prebegao sa porodicom u Priboj, dok je njegova sestra Dušanka Đokić (55) ostala u selu i tog dana se nalazila na njivi gde je obavljala poljoprivredne poslove. Rado navodi da je napad bio iznenadan tako da Dušanku nisu mogli pronaći i povesti sa sobom pre nego što su napustili selo. Muslimanska vojska je tom prilikom pljačkala kuće koje su nakon toga spaljene. Rado sestrino telo nikada nije pronašao. 

Svedok i komšija, Vojo Sandić naveo je da su dana 02.09.1992. kada je bio sveobuhvatni napad na Rastošnicu, Muslimani iz sela Teočaka, Snežnice, Goduše i Vitinice probili liniju odbrane srpske vojske, a zatim upali u selo i počeli paliti kuće i pomoćne objekte, zarobljavati civile i ubijati pripadnike srpske vojske. U tom napadu u selu Zavid u svojoj kući je ostala i Vojina tašta Jović Dušanka, rođena 1918. godine, koja je bila nepokretna i šlogirana i za njenu sudbinu se od tada ništa ne zna. U Donjem Zavidu su ostali Đokić Dušanka, Đokić Branjo i Stanojević Svetozar čija tela nikada nisu pronađena i za njima se još uvek traga. Prema nekim informacijama, svi su odvedeni u muslimanske logore gde su zlostavljani pa pogubljeni.

Ovde se tragedija Rade Đokića ne završava budući da su mu muslimani ubili i sina i ćerku. Sina Mitra, mladića od 35 godina, ubili su muslimanski ekstremisti 14.01.1994 hicem iz snajpera i to dok je trajalo primirje. Bio je oženjen i za sobom je ostavio četvoro dece. Ćerka Tatjana Lujić, takođe je poginula kao civil, na liniji razgraničenja u napadu muslimanskih snaga. Imala je 36 godina. 

Srpkinja Mira iz Rastošnice sa tugom dočekuje svaku godišnjicu događaja iz rata. - Kako da mi ne bude teško. Plačem, duša me boli što se sve tako zbi, što narod izginu, djeca, žene. Nikad selo moje kao nekada - rekla je Mira i briše suze. Prisećajući se detinjstva i predratnih dana kaže da ništa nije slutilo na nesreću. - Živjeli smo, družili se, niko nije gledao kako se ko zove. I da doživimo to da nam zapale kuću, da nas protjeraju. Oni su meni rekli još kad je tek izbio rat...kažu "bježi, nema šta ovdje da tražite". Kako, nemam, pitam ih..tu sam se rodila, tu su moji stotine godina, gradili, podizali, kako sad da idem, pitam ih ja. Oni kažu meni "bježi, idi u Srbiju. Ovo više nije vaš grad." I stavno nakon nekog vremena zapališe, napadoše sa sviju strana. Ne znam šta da kažem - ispričala je pred kamerama ova žena.

Pridružuje joj se još jedan Srbin, koji je rat proveo u Zvorniku. - Nisam išao sa svoga, ni ja ni žena. Rekli smo pucajte radite šta hoćete ali mi ne idemo. I tako je bilo. Ali vidim da nisam bio u pravu jer su me mogli ubiti kao i ovih 1080 što im palimo svijeće. Nije dobro ni jedno ni drugo, ni otići ni ostati. Sačuvali smo svoje živote, odbranili svoju kuću, grad, nejač. Vidite gdje smo sad. Tu na svom. A napadači? Pobjegli, sram ih je da nas pogledaju u oči, znaju da su krivi. Gledajte ovu djecu, to je naša pobjeda. Naša zlatna djeca koju su htjeli pobiti i istrijebiti evo ih šetaju Zvornikom, grade. Oni su naš ponos. Pravnici, sportisti, profesori, obrazovali se i tu imaju svoje porodice. Nažalost, mnoga su i djeca izginula,...pobili ih muslimani kad su palili srpska sela i bacali bombe, granate po gradu.