OD BENJAMINE NI CVET ZA UBIJENU DECU ISTOČNOG SARAJEVA - TOLIKO O ANTIFAŠIZMU AKTUELNE GRADONAČELNICE SARAJEVA

Dan sećanja na ubijenu i stradalu decu Istočnog Sarajeva obeležen je služenjem pomena i polaganjem venaca na spomen-obeležju ubijenoj deci u dvorištu Osnovne škole (OŠ) "Sveti Sava" u Istočnom Sarajevu. 

Tokom rata ubijeno je šestoro učenika ove obrazovne ustanove, a veliki broj njih je ranjen. Dana 11. marta 1995. vojnik bošnjačke armije ubio je snajperom dve devojčice Natašu Učur /10/ i Milicu Lalović /11/, i to dok su se igrale u parku u naselju Grbavica zbog čega je upravo ovaj datum izabran za Dan sećanja na ubijenu decu Istočnog Sarajeva. Tragične sudbine Nataše i Milice postale su sinonim stradanja dece na području Sarajevsko-romanijske regije.

Najmlađa učenica OŠ "Sveti Sava" bila je sedmogodišnja Zorica Divčić koja je bila upisana u prvi razred a koju su u Ozrenskoj ulici ubili pripadnici muslimanske vojske dok se igrala u stanu. Samo dan pre nego što je trebala da preuzme svedočanstvo o završenom školovanju ubijena je i Dijana Ćosović /16/. Ubio ju je muslimanski snajperista a njeno svedočanstvo i danas stoji u školskoj arhivi. Tokom bombardovanja naselja Vrace ubijen je dvanaestogodišnji Goran Bozalo /12/ dok je petoro njegovih drugara zadobilo teške i srednje teške povrede. I Vlatko Lale /15/, učenik OŠ "Sveti Sava" ubijen je tokom napada muslimanske vojske na naselje Grbavica. 

Najveći broj dece (43) ubijen je na području opštine Ilidža o čemu je pisao i više puta govorio pokojni hirurg primarijus dr Miodrag Lazić. Deca na Ilidži su ubijana granatama, snajperima a neka su i masakrirana. U muslimanskim logorima u Hrasnici i Butmiru bio je zatočen veliki broj dece a registrovani su brojni slučajevi silovanja i zlostavljanja žena i devojčica srpske nacionalnosti. 

Vence su na spomen-obeležju ubijenoj deci u dvorištu OŠ "Sveti Sava" položili izaslanik srpskog člana Predsedništva BiH Boško Tomić, članovi porodica ubijene dece, direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Milorad Kojić, gradonačelnik Istočnog Sarajeva LJubiša Ćosić, načelnici opština iz sastava grada, delegacije MUP-a Srpske i boračkih organizacija. Govore predstavnika organizacija prekidali su s vremena na vreme jecaji majki ubijene dece zbog čega je čitav bio obojen emocijama. 

Iako su mnogi građani Sarajeva mislili i poverovali da će najmlađim stradalnicima Sarajeva počast odati i aktuelna gradonačelnica Benjamina Karić, to se nije desilo. Ni jedan cvet čak nije bio poslat iz kancelarije gradonačelnice niti se bilo ko iz Sarajeva pojavio na parastosu nevinim žrtvama. Niko čak nije ni osudio ove zločine. Po običaju, bošnjački mediji su prećutali ovaj događaj a preča su im bila dešavanja iz Ukrajine.

Zanimljivo je to da aktuelna gradonačelnica Sarajeva sebe često predstavlja kao "otvorenu osobu sa demokratskim načelima i stavovima" i kao "vatrenu zastupnicu antifašizma". Osudila je Benjamina i rat u Ukrajini i ponudila pomoć ukrajinskim izbeglicama. U bojama zastave Ukrajine zasijala je i Vijećnica ali i drugi objekti u Sarajevu. Izrazila je Benjamina brigu za prognanom ukrajinskom decom. Ponudila je pomoć i pružila podršku žrtvama nedavnog zemljotresa u regionu a odala je nedavno počast i žrtvama Holokausta. Aktuelna gradonačelnica je u više navrata odala poštu i bošnjačkim civilima i vojnicima stradalim na području Sarajeva. Primila je u svoju kancelariju i predstavnike udruženja žrtava i to razume se, samo onih iz reda bošnjačkog naroda. Bila je i u Srebrenici ali i na drugim mestima gde su stradali Bošnjaci. Nakon svake posete stratištima, gradonačelnica na svojim društvenim mrežama podeli i kratak osvrt i svoje utiske sa komemoracija uz fotografije i poruku upućenu sugrađanima i građanima Bosne i Hercegovine.  

Međutim, za žrtve iz svog grada (bar za sada), Benjamina Karić nije imala vremena. Nije otišla pred spomen obeležje u Istočnom Sarajevu, nije položila cveće za nevino stradalu i ubijenu decu, nije se pomolila za njihove duše, nije razgovarala sa porodicama žrtava. Štaviše, ni na društvenim mrežama gde je vrlo aktivna, nije želela da objavi neki status posvećen ubijenoj deci Istočnog Sarajeva. A to su sve ipak bili njeni sugrađani koji su ubijeni samo zato što su bili Srbi i pravoslavci. Čini se da je antifašizam Benjamine Karić selektivan i primenjiv samo u slučajevima gde su žrtve bošnjačke nacionalnosti. Za nevino ubijenu decu srpske nacionalnosti nažalost nije bilo ni suza, ni empatije ni saosećanja kako je to slučaj sa žrtvama bošnjačkog naroda. Kakva dvoličnost! Kakvo licemerje!

Iako su se mnogi građani Republike Srpske ponadali da će se imenovanjem Benjamine Karić na mesto gradonačelnika Sarajeva, neke stvari bitno promeniti te da će Sarajevo krenuti sa procesom suočavanja sa prošlošću, stvari se nisu suštinski promenile. Aktuelna gradonačelnica je nastavila poput svojih prethodnika da neguje sarajevski ratni narativ. Nije pokazala spremnost da se distancira od režima i politike Sarajeva iz devedesetih godina prošlog veka koja je dovela do etničkog čišćenja i teških ratnih zločina.

Podsećanja radi, bošnjačka politika i tadašnji režim na čelu sa Alijom Izetbegovićem odgovorni su za smrt preko 5000 Srba, zatim etničko čišćenje 150 000 Srba, ubistvo 1144 žene i 157 dece. U Sarajevu je formirano 125 logora za Srbe gde su vršena zlostavljanja, mučenja, sakaćenja, silovanja, surove likvidacije. Porušeno je i teško oštećeno 18 pravoslavnih svetinja kao  41-o pravoslavno groblje. Više stotina žena i devojčica srpske nacionalnosti je silovano i zlostavljano po sarajevskim logorima ali i u vlastitim kućama i stanovima od strane bošnjačke vojske.

 Zašto Benjamina ne želi da osudi te monstrume i ubice koji su tako hladnokrvno ubijali decu samo zato što su pripadala drugom narodu, u ovom slučaju srpskom? Šta je to sprečava da zločin nazove pravim imenom?  Iz istih razloga i spomen obeležje za žrtve ubijene na lokalitetu "Kazani" sagrađeno je kao ruglo koje vređa žrtve i porodice ubijenih Srba. Uz insistiranje gradonačelnice zabranjeno je da na spomeniku piše da su zločin počinili bošnjački vojnici a podsećamo da je upravo ona apelovala i da na spomeniku na Vijećnici ostane spomen ploča gde piše da su objekat zapalili "srpski zločinci". Naravno, nepotrebno je vršiti pritisak i zahtevati od nekog da čini ono što ne želi i da govori ono što ne misli. 

Do danas nismo čuli nijednog Bošnjaka da je uputio izvinjenje porodicama ubijenih ili da se distancirao od politike zločina i mržnje. Benjamina Karić je nažalost potvrdila da se nimalo ne razlikuje od svojih prethodnika i svih drugih bošnjačkih političara. 

Benjamina Karić ima obavezu, makar onu moralnu, da oda počast srpskim žrtvama, i da se distancira od politike i zločina tzv. Armije BiH nad građanima Sarajeva. Ako želimo iskreno pomirenje i saradnju onda se svako mora suočiti sa svojom odgovornošću a žrtve se moraju jednako tretirati. Tačno je da ne postoji kolektivna krivica jednog naroda, ali postoji kolektivna odgovornost! Zato bošnjački narod što pre mora proći katarzu i suočiti se sa zločinima iz prošlosti jer u suprotnom nikada neće biti mira na ovim prostorima. Dok god se ratni zločinci veličaju i slave u narodu, ova država nema prosperitet. Deca ne smeju biti kriva za grehove roditelja ali imaju obavezu da stvaraju novo, bolje i demokratsko društvo, kako nam se zlo ne bi ponovilo! 

Zanimljivo je i to da BHRT nije želeo da u okviru svog dnevnika informiše javnost o obeležavanju stradanja dece Istočnog Sarajeva iako ovaj datum predstavlja najznačajniji dan za srpski narod kada je reč o dešavanjima iz poslednjeg rata. Iako su Srbi prinuđeni da plaćaju pretplatu, ipak su bili uskraćeni mogućnosti da na ovom kanalu čuju bilo šta o ovoj pretužnoj godišnjici, o tim strašnim i tragičnim događajima iz ratnog Sarajeva. To uopšte ni ne treba da nas čudi s obzirom da je ova bošnjačka televizija poznata po mnogobrojnim gafovima i propustima, naravno na štetu srpskog naroda.

Prema još uvek nepotpunim podacima na području Sarajeva je ubijeno i stradalo 156 dece srpske (i drugih nacionalnosti), od čega su za 121-o dete prikupljeni i utvrđeni svi podaci i okolnosti njihovog stradanja. Za ostalu decu se još uvek vrše provere budući da se na popisima nalaze deca sa drugih područja BiH, čak i ona iz hrvatskih sela i gradova, koja su podlegla povredama u bolnicama Istočnog Sarajeva ili su izgubila živote tokom trajanja rata pod nekim drugim okolnostima.    

Tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995) ubijeno je preko šest stotina dece srpske nacionalnosti, a sedam hiljada je ranjeno, zlostavljano i mučeno u logorima ili su prošli neke druge torture.