SRBI IZ BRATUNCA: "UBICE NAŠE DJECE I NAJMILIJIH SREĆEMO NA ULICI, U GRADU, ŽIVE KAO SLOBODNI GRAĐANI"

  

Iako je od završetka krvavih ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini prošlo 26 godina, mnoge rane još uvek nisu zacelile. Građani Bratunca, tog prelepog mesta na Drini i danas sa gorčinom pamte preteške ratne dane tokom 1992. godine kada su mnogi ostali bez najmlijih, bez majki, očeva, ćerki, sinova, sestara, komšija, prijatelja, bez svojih domova, bez jednog perioda života. Svako pominjanje rata ovde se posebno teško doživljava, ljudi su i dalje osetljivi na tragediju koja ih je snašla pre skoro tri decenije, te su svi saglasni da takva retorika ne doprinosi ničemu.

Građane Bratunca, te bratunačkih i srebreničkih sela, duboko su ogorčeni zbog toga što za masovna ubistva srpskog naroda na ovom području još uvek niko nije odgovarao. Mnogi Bošnjaci za koje bratunački Srbi pouzdano znaju da su učestvovali u spaljivanju sela i masovnim zločinima, vratili su se u Bratunac, Srebrenicu i podrinjska sela i danas normalno žive. Sve ovo duboko frustrira srpsko stanovništvo koje se ne oseća sigurno ni bezbedno dok ratni zločinci žive u njihovom susedstvu. Ti agresori koji su na najveće pravoslavne praznike ubijali decu i srpsku nejač, palili crkve i hramove, neretko učestvuju i u političkom, društvenom i kulturnom životu ovih opština. 

Na području Bratunca i srebreničke regije ubijeno je 3 267 Srba, među kojima i 72-oje dece, a preko pet stotina mališana je ranjeno ili su pretrpeli neki drugi oblik torture. Stotine srpskih žena i devojaka je silovano po logorima tzv. Armije BiH ili po svojim kućama i selima. Svaki praznik ovde je obojen crnom bojom jer su ratni zločini činjeni najčešće na velike pravoslavne praznike poput Božića, Đurđevdana, Vidovdana, Petrovdana, Ilindana, Svetog Stefana, Vaskrsa...

Srbi iz Bratunca i Srebrenice ističu kako su potpuno nemoćni. Davno su podneli krivične prijave, postoji obilje dokaza, postoje svedoci ali Sud i Tužilaštvo BiH kontinuirano štite bošnjačke ratne zločince i odbijaju da podignu optužnice protiv bošnjačkih generala i onih koji su direktno učestvovali u agresiji i monstruoznim zločinima. Stanovnicima Podrinja srpske nacionalnosti najteže pada to što su prinuđeno svakodnevno da sreću one koji su 1992. godine, napadali srpska sela i okrvavili ruke nad nedužnim stanovništvom. 

Među njima je i žena kojoj su muslimanske snage ubile supruga, četvorogodišnjeg sina, brata i veliki broj rođaka i poznanika. I sama je proterana sa kućnog praga a njeno selo je spaljeno na pravoslavni Božić 1993. godine, kada je ubijeno 49 civila. Svako podsećanje na te zločine otvara stare rane, budi sećanje na zlo i zločince, koji, ni po ljudskim ni po Božjim zakonima, ne mogu da budu nevini, ali, posle najnovije odluke Suda BiH, o oslobađanju Nasera Orića, jesu. Prošle godine, pred kamerama RTRS-a ova hrabra i čestita žena je ispričala svoju tragičnu priču. - Ubili su mi muža i dijete od nepunih pet godina. Muž je ubijen u Kravici, naravno komšije...komšije su ga ubile. Sin mi je poginuo u stanu, bio je u kuhinji kada je na balkon pala granata. Imao je tri godine i osam mjeseci. Svake godine ista priča. Niko nije odgovarao. Niko se na to ne osvrće. Nikog više nemam, ni brata, ni sestru, nikog. Zar naša djeca manje vrijede od bošnjačke ? - upitala je vidno potresena žena. - Osim ova dva groba - nikog više nemam. Dođem, isplačem se, ispričam se, izljubim spomenike kao da su živi. I niotkud utehe. Samo ranu povređujem. Ostala sam bez svog mezimčeta i voljenog supruga. Sama. Baš sama. Nikad me niko nije pitao ni kako je moje čedo nastradalo, ne bi li neko bio procesuiran. Niko ne haje ni što sam pre 16 godina ostala i bez posla, pa je tuga stigla drugi jad i čemer. 

Moje komšije Muslimani, iz Kravice, iz Magašića, iz Srebrenice su ih ubili oba dvojicu, i majka mi je posle godinu dana preminula od tuge. Nikog više nemam, ovdje mi je sve što sam imala, nemam nikog više. Nikad niko nije odgovarao za to, valjda zato što smo Srbi, mogu da nas pobiju sve, i niko ne treba da odgovara. Oni su danas na slobodi i po funkcijama, po Federaciji BiH, po Republici Srpskoj pa čak i tu u opštini (Bratunac)..oni hodaju kao i ja što sam izgubila sve. Možda ih je ubio neko ko živi ovdje u Bratuncu, ovdje se veliki broj muslimana vratio, svi oni žive ovdje isto kao i ja. Niko im ne smije ništa ni reći, oni su priznatiji od nas svih.. ja zaista nemam riječi zaista, ja živim sa svojim bolom, sa njima ne. Moram da gledam ljude koji su krivi za sve što se meni desilo...ovo su grobovi sve mojih rođaka, ovo je moj brat od strica, isto civil bio, pošao da se skloni iz Magašića, ubili su ga u autu. Tu je i djevojka koja je bila trudna kada su je ubili, tamo su mi i baba i djed sahranjeni, imali su 90 godina, oboje su ih zaklali u podrumu, nisu imali djece. Naser Orić je sve ovo uradio, sad je u Federaciji, vjerovatno je unapređen zato što je sve ovo počinio. - podelila je svoju ispovest ova časna Srpkinja gledaocima TV Adria iz Crne Gore. 

Na nepravdu prema žrtvama iz srpskih sela ukazao je i Srbin čiju su trudnu sestru i veći broj rođaka masakrirali pripadnici muslimanske vojske iz susednih sela u leto 1992. godine. On se danas pita zašto zločinci nisu procesuirani i osuđeni a posebno ga boli činjenica što se dobro zna ko je ubio njegovu trudnu sestru i ostale meštane a Sud i Tužilaštvo ne čine ništa kako bi zlikovce predali pravdi. Istakao je i da dželate svoje sestre i rođaka, neretko susreće u gradu. 

"Uprkos brojnim dokazima zločine nad Srbima uporno prikrivaju, a oni koji su ih činili slobodno šetaju ovim mjestom. Imao sam 12 godina kada sam saznao da je ubijena moja sestra koja je bila u šestom mjesecu trudnoće. Ona je bila udata za sveštenika, uzeli su se mladi...bila je u šestom mesecu trudnoće. Nikoga muslimani nisu poštedeli taj dan, svi su pobijeni. Moji roditelji nisu doživeli da dočekaju pravdu. Vidljivo je da je riječ o opstrukciji za koju, nažalost, u ovakvoj državi nema sankcije i lijeka. Pobile su ih prve komšije i roditelji su mi pomrli u nadi i nevjerici čekajući pravdu koju, izgleda, ni ja neću dočekati jer istina i pravda ne odgovaraju pravosuđu BiH ", rekao je ovaj pošteni, dobri čovek. 

Gnev i bes ne skriva ni Srpkinja iz Bratunca, kojoj su srebrenički muslimani u proleće 1992. godine na kućnom pragu masakrirali muža, maloletnu šesnaestogodišnju ćerku, brata, pet sestrića i na desetine rođaka tokom jednog od napada na srpska sela. Ona ističe da zna neke Bošnjake koji su se vratili u bratunačku opštinu, a učestvovali su u ubistvima srpskih civila, ali se vode kao nestali prilikom pada Srebrenice. "Stavljajući ih na spisak nestalih, muslimanke vlasti hoće da ih zaštite od odgovornosti za zločine koje su činili", tvrdi ova žena. Ona se priseća proleća 1992. godine kada joj je ubijena skoro cela porodica. - U selu su zatekli civile i ubili koga su stigli, a selo su opljačkali i zapalili i ono još nije obnovljeno. Toliko godina prođe za zločine nad Srbima i našom djecom niko ne odgovara. Hoće li iko odgovarati za ubistvo moje maloljetne kćerke i ostalih civila iz ovog i drugih sela ovog kraja koje su muslimani poubijali na razne načine. Kome je i šta mogla da skrivi moja sedamnaestogodišnja kćerka, koju su Naser Orić i njegovi vojnici ubili na našem kućnom pragu, a poslije toga opljačkali i zapalili naš dom", ispričala je ova hrabra žena 2012. za Glas Srpske.

Još jedna žena, penzionerka iz sela u okolini Bratunca priznala je da se ne oseća sigurno ni dan danas. U ratu je ostala bez kuće, izgubila je više rođaka i prijatelja a ratne rane i dalje su sveže. - Ja ni danas ne puštam unuke da prolaze sami pored Glogove. Iz tog sela je još početkom maja '92-e započeli napadi na srpska sela i Srbe, teške su zločine počinili, i oni i ovi iz Potočara, Poznanovića, Pirića...danas se mnogi vraćaju, žive ko da ništa nije bilo, neki su i u Sarajevu pa dođu da obiđu imanja. Ne osjećamo se sigurno dok se oni što su klali Srbe i silovali, odsjecali glave šeću ko da ništa nije bilo. Pre neku godinu našli im oružje u jednom tu muslimanskom selu ispod brda, šta će im? Da opet ubijaju Srbe? Od tad spavam  otvorenih očiju.

Od svih boja na svetu, majka Slavka Matić iz Bjelovca zna samo za crnu. Njoj su na kućnom pragu, u strašnom i dobro poznatom masakru muslimanski vojnici predvođeni Naserom Orićem 14. decembra 1992. godine, masakrirali supruga koji je bio invalid i dve ćerke od 25 i 27 godina. - Zapucali su i ranili mog Radivoja. Pao je. Ćerke Gordana, rođena 1967. godine i Snežana, rođena 1965. godine, potrčale su da spasavaju oca.. Moje curice što se ni na kog nisu ni kamenom bacile ubiše na kućnom pragu. Naši su bar njihove žene i decu odvozili autobusima. A muslimani se sjurili s brda da nas istrebe, redom. Ništa osim smrti nisam našla. Muž izrešetan i zaklan, pored njega moja Snežana, ubijena, ubijena hicima. Gordana, ovde, na stepeništu preklanog vrata. I stoku nam pobiše, svinje su ubijali i odneli da jedu.  Pucali su i na mačke i na pse. Komšijska, lepa, zelena mačka mrtva. Sve je mrtvo. Sve je spanjeno. Tako sam ja došla iz škole u Bjelovac. I sad ispade naši svi zločinci, a njihov niko. - rekla je pre nekoliko godina Slavka Matić u svojoj izjavi za Blic. U istom intervjuu, svoju tugu sa čitaocima je podelila i njena komšinica Milena Jovanović kojoj su muslimani tog 14. decembra 1992. godine ubili ćerku od 18 godina, svekrvu od 87 godina, devera, bratanca i veći broj bliže i dalje rodbine. - Ležala sam među mrtvima od sedam ujutru do četiri po podne. Slušam odozgo pucaju i urlaju: „Četnici, majku vam biće vam Drina Jasenovac!“ A iz šipražja zapomaže moj sestrić: “Joj, tetka, pogiboh.” A ja mu, duša moja, ne mogu pomoći – ispričala je Milena ne skrivajući suze. Mladi poštar Tatomir Gvozdenović, Bratunčanin poreklom iz sela Zagoni, pričao o novinarima "Blica" o svojoj sestri Radi. Imala je 16 godina i sve petice u đačkoj knjižici. Ubijena je okrutno 5. jula 1992. u rodnom selu.- Imala je dugu kosu, majicu i žuti šorc. Ko god je hteo da gleda, mogao je videti da je civil, takoreći dete - priča Tatomir. Oca mu je 1994. ubio metak ispaljen iz demilitarizovane zone u Srebrenici. - Teško je posle svega živeti ovde, ali mora se. Oni koji su nas četiri godine satirali, palili i klali danas nisu u Bratuncu. Vratila se samo sirotinja - kaže Tatomir. Ipak, sa Bošnjacima je na strogoj distanci. Nikad ni sa jednim od njih nije seo u kafanu. - Raznosim poštu u muslimanskom selu Glogova, mada sam šefove molio da me ne raspoređuju tamo. S meštanima kontaktiram koliko moram, to mi je posao – kaže Tatomir.

Njegov sugrađanin Rado Cvjetinović, penzionisani sindikalac iz Rudnika “Sase”, ispričao je novinarima "Blica" kako je i njegova sestra ubijena 12. jula 1992. na Petrovdan, pred kućom u selu Zalazje. Pokušala je da pobegne, ali su je muslimanski vojnici sustigli kod potoka, zverski je mučili i masakrirali. Imala je 39 godina. - Našao sam je nakon dva meseca u tom potoku – veli Rado objašnjavajući ko je još od rođaka, njegovih i njegove supruge, izginuo 1992. Iako ogorčen i ojađen, i zbog rata i zbog posleratne pljačke, ne beži od priče o suživotu i pomirenju. - Moguće je to, ali samo ako i ratni zločinci i profiteri završe na robiji. Pa da mi, normalni ljudi, podvučemo crtu i krenemo iz početka - kaže Rado.

Neprocesuiranje ratnih zločina predstavlja veliki problem sa kojim se suočava bosansko-hercegovačko društvo. Sudije i tužioci iz Sarajeva nisu svesni da zaštitom bošnjačkih ratnih zločinaca, zapravo sebi i svojim sugrađanima čine medveđu uslugu! Onaj ko je pre trideset godina bio spreman da ubije ženu, dete, da siluje i masakrira, počiniće to opet. I neumoljiva statistika pokazuje da je među zločincima i kriminalcima u Federaciji BiH sve više onih sa područja srednjeg Podrinja. Oni koji su 1992-e ubijali srpsku decu, silovali i masakrirali srpske žene i ostalu nejač, danas ubijaju svoju decu, svoje žene i komšije. Često se u crnoj hronici mogu pročitati tekstovi sa naslovom: "Demobilisani borac Armije BiH ubio, silovao, pucao...". Sve ovo je produkt jedne pogrešne politike i posledica odsustva nezavisnog sudstva. Umesto da ratni zločinci budu iza rešetaka oni danas slobodno šetaju, obavljaju visoke funkcije, uživaju sve privilegije tog društva. I dokle tako? Pa sve dok ne odluče da počine neki novi zločin jer su shvatili da su njihova nedela iz poslednjeg rata ostala nekažnjena!