ISPOVEST SRPKINJE IZ PRIJEDORA KOJA JE PREŽIVELA MASAKR MUSLIMANSKIH SNAGA - SPALJIVALI SRBE PO KUĆAMA

 

 Fotografija majke sa detetom - motiv ratne traume

Selo Podgrađe kao i čitav Kozarac kod Prijedora simbol su užasa i patnje koju je srpski narod proživeo tokom Drugog svetskog rata kada su komšije muslimani integrisani u fašističke jedinice počinile masakr nad komšijama Srbima, tačnije civilnim stanovništvom među kojima je bilo najviše dece. Nažalost, ni devedesetih godina sudbina nije bila mnogo naklonjena stanovnicima ovog malog mesta.

Grad Prijedor uspešno je  odbranjen 30. maja 1992. od muslimanskih agresora i paravojnih formacija koji su izvršili napad na grad sa namerom da ponove scenarije iz Goražda, Konjica, Zenice, Dervente, Broda, Maglaja, Srebrenice, i ostalih bosanskohercegovačkih gradova gde je samo par dana ranije, tog proleća 1992. godine, srpsko stanovništvo prognano, zatočeno u logore i u velikoj meri istrebljeno. Grad je odbranjen ali okolna prijedorska sela i zaseoci nisu bila tako zaštićeni.  Ispovest Srpkinje Snježane C. samo je jedna u moru neispričanih priča koje su podnele hrabre žene Bosanske Krajine koje i danas žive sa svojim traumama i bolnim ratnim sećanjima i iskustvima.

U avgustu i septembru 1992. godine na više lokacija u Prijedoru i Kozarcu počinjeni su gotovo identični zločini. To se desilo u mestima Lamovita, Kozaruša, Podgrađe.... Žrtve bi najčešće bile ubijene vatrenim oružjem nakon čega bi počinioci zapalili njihova tela u cilju prikrivanja zločina. U Lamovitoj su 27. avgusta pripadnici muslimanske vojske ubili civile Stojana Janjića (44) i Marka Dakića (55). Ovi civili su ubijeni sa leđa dok su se vozili na traktoru. Zločinci su nakon počinjenog masakra zapalili tela žrtava zajedno sa traktorom. Odmah potom dana 29. avgusta 1992. usledio je strašan zločin u mestu Podgrađe. Pod okriljem noći, naoružani muslimanski vojnici krenuli u svoj krvavi pohod sa namerom da ubiju, siluju, proteraju!

Pripadnici Zelenih Beretki ubili su i ranili nekoliko civila srpske nacionalnosti a Srpkinja Snježana C. samo pukom srećom preživela je masakriranje i okrutnu smrt koja joj je bila namenjena. Na njen kućni prag te letnje noći došli su muslimanski vojnici sa namerom da ubiju. Ova žena heroj tog dana bila je sa svojom majkom u porodičnoj kući. Obavljali su uobičajene poslove kada su odjednom začule pucanje i dreku. Snježana je i u tom strašnom momentu ostala pribrana gledajući samo kako sačuva i svoj ali i život svoje ostarele majke.

- Iznenada nas je probudio rafal iz automatske puške u prozor, tačno u toj sobi u kojoj smo spavale. Staklo se sve po nama rasulo..mi smo odmah ustale, a oni su govorili: "Ustajte, izlazite majku vam srpsku..". Opkolili su kuću i nešto su galamili što je građa u dvorištu pa zbog toga ne mogu da provale kroz prozor. Oni su galamili i psovali, stali su razvaljivati željezna vrata da uđu u kuću. U tom momentu mama me je uhvatila za ruku i gurnula me da izađem kroz prozor sa druge strane kuće..Tada su oni ušli u kuću i čula sam kako psuju kuda smo mogle da pobegnemo..Naša kuća i kuća Bože Inđića bile su u velikom plamenu. Kada su primijetili da bježimo, pucali su na nas.

Snježana je o ovom zločinu svedočila i tokom suđenja kada se prisetila noći kada su muslimani zapucali na kuću u Podgrađu, gde je bila sa majkom, i psujući im govorili da izađu, te da su uspele da pobegnu kroz prozor kuće. - Kada su primijetili da bježimo, pucali su na nas. Tada sam vidjela da su zapalili našu i kuću komšije Inđića, koja je bila udaljena od naše pedesetak metara”, prisetila je ova hrabra, čestita Srpkinja.

Njihov komšija civil Inđić Božo, penzioner od sedamdesetak godina, postao je žrtva najbrutalnijeg terora i zverskog, sadističkog mučenja. Preživeo je Božo sve patnje Drugog svetskog rata, teror fašista i nacista, glad, logore, ali je mučeničkom smrću skončao tokom ovog poslednjeg građanskog rata. U njegovu kuću su u noći između 29. i 30. avgusta 1992. upali naoružani muslimanski ekstremisti koje je predvodio izvesni Muhamed Kusuran zvani Kole. Zapaljen je veliki broj srpskih kuća i objekata a u jednoj od njih mučki je ubijen Božo.

Civil Inđić Božo, penzioner od sedamdesetak godina, postao je žrtva najbrutalnijeg terora i zverskog, sadističkog mučenja. Preživeo je Božo sve patnje Drugog svetskog rata, teror fašista i nacista, glad, logore, ali je mučeničkom smrću skončao tokom ovog poslednjeg građanskog rata. U njegovu kuću su u noći između 29. i 30. avgusta 1992. upali naoružani muslimanski ekstremisti koje je predvodio izvesni Muhamed Kusuran zvani Kole. Zapaljen je veliki broj srpskih kuća i objekata a u jednoj od njih mučki je ubijen Božo.

- Otac je prethodno vezan, pa zapaljen živ, jer nema tragova ranjavanja. Na imanju smo imali osim kuće i kačaru, sušaru, dvije staje, i sve je izgorijelo. Ostali su samo šupa, svinjac i kokošinjac. Sa jednom stajom su izgorijele i ovce. - svedočio je Rade Inđić, čija je ispovest objavljena i u "Crnoj knjizi" Miroslava Toholja. Stari Božo uvek je bio dobar sa svima, za života je pomagao ljudima, bio je tu za svakoga. Pomagao je i muslimanima, sa mnogima je bio i prijatelj. Ljudi su ga voleli, cenili i poštovali. Njegova smrt odjeknula je Prijedorom kao bomba i svi su tada žrva može postati bilo ko. Veliki strah se tada uvukao među Prijedorčane, te niko nije smeo izaći iz svojih kuća.

Mirsad Ahmetčehajić, u svojoj izjavi je naveo kako je zbog granatiranja pobegao u šumu sa porodicom. - Bio sam u grupi sa još tri muškarca, i tokom boravka u šumi sretali smo i druge grupe. Tu sam čuo da je ubijen Božo Inđić, ali ne znam zašto bi ga neko ubio jer je bio dobar čovjek, rekao je Ahmetčehajić.

Istog dana zverski i okrutno je ubijen civil Ostoja Baltić /36/ kojeg su muslimanski paravojnici najpre pokosili rafalima u fići a potom njegovo telo zapalili zajedno sa vozilom. Svedok Ljuban Lukić, koji je radio kao policajac u Kozarcu, kazao je da je Baltić bio kod njega u kancelariji i da se, 20 minuta nakon što je otišao, čula pucnjava. - Nisam ništa slutio jer se tih dana dosta pucalo. Drugi dan kada sam došao na posao, zatekao sam Gojka Baltića, oca od Oste, koji je rekao da mu se sin nije vratio kući. Tada je došao jedan policajac i rekao da je na putu vidio zapaljenog fiću, ispričao je Lukić. Prema njegovim riječima, on i dva policajca su tada otišli do puta i pronašli zapaljeni automobil. - Unutra smo vidjeli tijelo Ostoje, bilo je u potpunosti izgorjelo. Kasnije sam čuo da je Gojko pričao sa Hamdijom Bešlagićem i da mu je on priznao da je to uradio, istakao je Lukić. Na suđenju Muhamedu Kusuranu je svedočila Kristina Baltić, supruga ubijenog Ostoje Baltića, koja je navela da se njen suprug jedan dan nije vratio sa posla. - Drugi dan su svekar i neke komšije otišle da ga traže. Kad su se vratili, rekli su da je ubijen i zapaljen u njegovom ‘fići’. Po selu se pričalo da je to uradila neka grupa muslimana na čijem čelu je bio neki Kolo, istakla je Baltić.

O ovom monstruoznom zločinu, prijedorski "Kozarski vjesnik" je te 1992. javio na sledeći način:  

"U zaseoku Podgrađe iznad Kozarca muslimanski ekstremisti zaklali, a potom zapalili Božu Inđića i Ostoju Baltića. Poslije dvomjesečnog skrivanja po klanicama, koritima rijeka i zemunicama u Kozari muslimanski ekstremisti su iskoristili odlazak prijedorskih boraca na posavsko ratište da se vrate i nastave svoj krvavi posao. U naselju Podgrađe oni su u subotu ubili Stojana Janjića i Marka Dakića, a noć kasnije njihove su žrtve bile starina Božo Inđić i rezervni policajac Ostoja Braco Baltić. Prizori koje smo vidjeli, a mogu ih gledati samo ljudi jakih živaca, ukazuju na svu bestijalnost muslimanskih ekstremista koji su svoj krvavi pir okončali spaljivanjem starca u njegovoj vlastitoj kući, dok je Ostoja Baltić zapaljen u bijelom “Fići” ispod kuće Sulje Kusurana, zvanog Kole, vođe zelenih beretki iz Kozaca zbog čega se i sumnja da je ovaj najnoviji sadizam upravo njegovo djelo. To potvrđuju svjedočenja očevidaca među kojima je Sena Ćustić sa svojom kćerkom i sinom koji se nisu priključili zelenim beretkama, već svojim komšijama iz Podgrađa. Sudbinu Inđića i Baltića izbjegle su Stojanka i Snježana čija je kuća takođe spaljena do temelja, dok su se njih dvije spasile na taj način što su iskočile kroz prozor i sakrile se u obliženjm šumarku."

SUDSKE PRESUDE

Za zločine počinjene u avgustu 1992. doneto je i nekoliko sudskih presuda. Okružni sud u Banjaluci osudio je Muhameda Kusurana, pripadnika muslimanske tzv. Armije BiH na 12 godina zatvora za zločine nad srpskim civilima počinjene u leto 1992. u Kozarcu kod Prijedora. Kusuran je proglašen krivim za učešće u ubistvu dva i pokušaju ubistva još dva civila srpske nacionalnosti na području Kozarca, prenio je Birn. Prema presudi, Kusuran je 29. avgusta 1992. godine, zajedno sa još nekoliko osoba, ubio Ostoju Baltića i Božu Inđića, koji su zatim zapaljeni. Pripadnici Banjalučkog centra javne bezbednosti uhapsili su 2013. u Kozarcu kod Prijedora Samira Alukića i Fikreta Hirkića,osumnjičene za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Semir Alukić i Fikret Hirkić su 2014. osuđeni pred Okružnim sudom u Banjaluci na ukupno 19 godina zatvora zbog ratnog zločina nad srpskim civilima u Prijedoru. 

Prema podacima IDC iz Sarajeva, tokom trajanja odbrambeno-otadžbinskog rata, ubijeno je 933 Prijedorčana srpske nacionalnosti. Najmlađe žrtve su bili Bojan Tubić, novorođenče Željke i Miroslava, koje je poživelo samo devet dana da bi 28.05.1992. preminulo u porodilištu u Banjaluci zbog nedostatka kiseonika usled muslimanske blokade. Prema podacima DIC "Veritas", među najmlađim registrovanim žrtvama na području Prijedora je i dvomesečna beba Andrijana Škorić koja je ubijena u avgustu 1995. tokom akcije "Oluja". Najstarije žrtve su bile starice Stana Polić i Mara Sladović, stare po 93 godine, kao i Danica Draguljica koja je imala 92 godine. Na području čitave Prijedorske regije do danas nisu pronađeni posmrtni ostaci 135 Srba, od čega 83 civila i oni se od završetka rata vode kao nestali. 

Za zločine nad srpskim civilima u Prijedoru, pripadnici Armije BiH su osuđeni na ukupno 31-u godinu zatvora. 

Izvor: Miroslav Toholj - "Crna knjiga"