PRIJEDOR 1992: SRPSKE CIVILE ŽIVE SPALJIVALI I BACALI U BUNARE - ZLOČIN BEZ KAZNE

  

Selo Podgrađe kod Prijedora simbol je užasa i patnje koju je srpski narod proživeo tokom Drugog svetskog rata kada su komšije muslimani integrisani u fašističke jedinice počinile masakr nad komšijama Srbima, tačnije civilnim stanovništvom među kojima je bilo najviše dece ali nažalost i tokom poslednjeg građanskog rata koji je vođen u periodu od 1992. do 1995. godine.

Grad Prijedor uspešno je  odbranjen 30. maja 1992. od muslimanskih agresora i paravojnih formacija koji su izvršili napad na grad sa namerom da ponove scenarije iz Goražda, Konjica i ostalih bosanskohercegovačkih gradova gde je samo par dana ranije srpsko stanovništvo prognano, zatočeno u logore i u velikoj meri istrebljeno. Grad je odbranjen ali okolna prijedorska sela i zaseoci nisu bila tako zaštićeni.  

U avgustu i septembru 1992. godine na više lokacija u Prijedoru i Kozarcu počinjeni su gotovo identični zločini. To se desilo u mestima Lamovita, Kozaruša, Podgrađe i Zecovi. Žrtve bi najčešće bile ubijene vatrenim oružjem nakon čega bi počinioci zapalili njihova tela u cilju prikrivanja zločina. U Lamovitoj su 27. avgusta pripadnici muslimanske vojske ubili civile Stojana Janjića (44) i Marka Dakića (55). Ovi civili su ubijeni sa leđa dok su se vozili na traktoru. Zločinci su nakon počinjenog masakra  zapalili tela žrtava zajedno sa traktorom. Odmah potom dana 29. avgusta 1992. usledio je strašan zločin u mestu Podgrađe. 

STAROG BOŽU ŽIVOG ZAPALILI, SNJEŽANA PUKIM SLUČAJEM PREŽIVELA MASAKR

Civil Inđić Božo, penzioner od sedamdeset godina, postao je žrtva najbrutalnijeg terora i zverskog, sadističkog mučenja. Preživeo je Božo sve patnje Drugog svetskog rata, teror fašista i nacista, glad, logore, ali je mučeničkom smrću skončao tokom ovog poslednjeg građanskog rata. U njegovu kuću su u noći između 29. i 30. avgusta 1992. upali naoružani muslimanski ekstremisti koje je predvodio izvesni Muhamed Kusuran zvani Kole. Zapaljen je veliki broj srpskih kuća i objekata a u jednoj od njih mučki je ubijen Božo.

- Otac je prethodno vezan, pa zapaljen živ, jer nema tragova ranjavanja. Na imanju smo imali osim kuće i kačaru, sušaru, dvije staje, i sve je izgorijelo. Ostali su samo šupa, svinjac i kokošinjac. Sa jednom stajom su izgorijele i ovce. - svedočio je Rade Inđić, čija je ispovest objavljena i u "Crnoj knjizi" Miroslava Toholja. Stari Božo uvek je bio dobar sa svima, za života je pomagao ljudima, bio je tu za svakoga. Pomagao je i muslimanima, sa mnogima je bio i prijatelj. Ljudi su ga voleli, cenili i poštovali. Njegova smrt odjeknula je Prijedorom kao bomba i svi su tada žrva može postati bilo ko. Veliki strah se tada uvukao među Prijedorčane, te niko nije smeo izaći iz svojih kuća. Taj kobni dan samo igrom slučaja je preživela Snježana Cvetojević koju su ekstremisti pokušali da ubiju zajedno sa njenom starom majkom Stojankom. Na njen kućni prag te letnje noći došli su muslimanski vojnici sa namerom da ubiju. Ona je tog dana bila sa svojom majkom u porodičnoj kući kada su začuli pucanje i dreku.

- Iznenada nas je probudio rafal iz automatske puške u prozor, tačno u toj sobi u kojoj smo spavale. Staklo se sve po nama rasulo..mi smo odmah ustale, a oni su govorili: "Ustajte, izlazite majku vam srpsku..". Opkolili su kuću i nešto su galamili što je građa u dvorištu pa zbog toga ne mogu da provale kroz prozor. Oni su galamili i psovali, stali su razvaljivati željezna vrata da uđu u kuću. U tom momentu mama me je uhvatila za ruku i gurnula me da izađem kroz prozor sa druge strane kuće..Tada su oni ušli u kuću i čula sam kako psuju kuda smo mogle da pobegnemo..Naša kuća i kuća Bože Inđića bile su u velikom plamenu. Kada su primijetili da bježimo, pucali su na nas.

Mirsad Ahmetčehajić, u svojoj izjavi je naveo kako je zbog granatiranja pobegao u šumu sa porodicom. - Bio sam u grupi sa još tri muškarca, i tokom boravka u šumi sretali smo i druge grupe. Tu sam čuo da je ubijen Božo Inđić, ali ne znam zašto bi ga neko ubio jer je bio dobar čovjek, rekao je Ahmetčehajić.

Istog dana zverski i okrutno je ubijen civil Ostoja Baltić /36/ kojeg su muslimanski paravojnici najpre pokosili rafalima u fići a potom njegovo telo zapalili zajedno sa vozilom. Svedok Ljuban Lukić, koji je radio kao policajac u Kozarcu, kazao je da je Baltić bio kod njega u kancelariji i da se, 20 minuta nakon što je otišao, čula pucnjava. - Nisam ništa slutio jer se tih dana dosta pucalo. Drugi dan kada sam došao na posao, zatekao sam Gojka Baltića, oca od Oste, koji je rekao da mu se sin nije vratio kući. Tada je došao jedan policajac i rekao da je na putu vidio zapaljenog fiću, ispričao je Lukić.

Prema njegovim riječima, on i dva policajca su tada otišli do puta i pronašli zapaljeni automobil. - Unutra smo vidjeli tijelo Ostoje, bilo je u potpunosti izgorjelo. Kasnije sam čuo da je Gojko pričao sa Hamdijom Bešlagićem i da mu je on priznao da je to uradio, istakao je Lukić. Na suđenju Muhamedu Kusuranu je svedočila Kristina Baltić, supruga ubijenog Ostoje Baltića, koja je navela da se njen suprug jedan dan nije vratio sa posla. - Drugi dan su svekar i neke komšije otišle da ga traže. Kad su se vratili, rekli su da je ubijen i zapaljen u njegovom ‘fići’. Po selu se pričalo da je to uradila neka grupa muslimana na čijem čelu je bio neki Kolo, istakla je Baltić.

U tom periodu na području Prijedora i Kozarca počinjen je niz ubistava i zločina nad srpskim civilima koja su izvršena na identične i veoma slične načine što potvrđuje činjenicu da su organizatori i počinioci bili isti ljudi. Među prvim civilnim žrtvama bio je Dotlić Stojan iz mesta Končari, kome su muslimanski vojnici provalili u kuću u noći između 3. i 4. avgusta 1992. godine i naneli mu dve rane nožem u predelu vrata i levog ramena koje su bile smrtonosne. Istoričar Boris Radaković u svom tekstu "Gugl i hronologija zločina u Prijedoru" navodi kako je polovinom istog meseca u ulici Stari grad br. 175. u kući jedne muslimanske porodice likvidirano najmanje sedmoro članova ove ugledne familije i to samo zato što je na kući pisalo "Ova kuća je pod zaštitom JNA" ali i zbog činjenice da su neki članovi ratovali na strani JNA, te su okarakterisani kao "izdajnici" od strane svojih sunarodnika.

Radaković navodi kako je 8. septembra 1992. godine, u Zecovima je došlo do novog zločina koji je po svom izvršenju bio veoma sličan prethodno počinjenim zločinima u Podgrađu i Lamovitoj. Dok su obavljali poljoprivredne radove ubijeni su civili Milan Stupar (49), njegov sin Stojan, inače dečak od 14 godina i njihov komšija Rade Babić (55), koji je inače bio invalid. Zločinci su leš Stupar Stojana zapalili, a leševe Stupar Milana i Babić Radeta bacili u bunar nakon čega su dio bunara nad zemljom zapalili. U dokumentima istražnih organa Republike Srpske, javno objavljenim u publikaciji "Republika Srpska u odbrambeno-otadžbinskom ratu", navodi se kako su "dana 08.09.1992. u poslepodnevnim časovima pripadnici Zelenih Beretki (formacije u sklopu muslimanske tzv. Armije BIH) sišli sa Kureva u selo Zecovi te iz zasede ubili Milana i Stojana Stupara i Radeta Babića". Žrtve su ubijene automatskim oružjem a u izveštajima se navodi "da su se zločinci nakon počinjenog ubistva povukli u svoje baze da bi u sumrak ponovo došli na lice mesta i izmasakrirali leševe, tako što su dečije telo zapalili a tela odraslih bacili u bunar." 

Radaković navodi kako su muslimanski napadači nastavili svoj teror i tokom 1993. godine. Tako su u Donjoj Ljubiji 22. avgusta 1993. godine ispred njegove kuće usmrtili Šumić Asmira. 

SUDSKE PRESUDE

Za zločine počinjene u avgustu 1992. doneto je i nekoliko sudskih presuda. Okružni sud u Banjaluci osudio je Muhameda Kusurana, pripadnika muslimanske tzv. Armije BiH na 12 godina zatvora za zločine nad srpskim civilima počinjene u leto 1992. u Kozarcu kod Prijedora. Kusuran je proglašen krivim za učešće u ubistvu dva i pokušaju ubistva još dva civila srpske nacionalnosti na području Kozarca, prenio je Birn. Prema presudi, Kusuran je 29. avgusta 1992. godine, zajedno sa još nekoliko osoba, ubio Ostoju Baltića i Božu Inđića, koji su zatim zapaljeni. Pripadnici Banjalučkog centra javne bezbednosti uhapsili su 2013. u Kozarcu kod Prijedora Samira Alukića i Fikreta Hirkića,osumnjičene za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Semir Alukić i Fikret Hirkić su 2014. osuđeni pred Okružnim sudom u Banjaluci na ukupno 19 godina zatvora zbog ratnog zločina nad srpskim civilima u Prijedoru. 

Prema podacima IDC iz Sarajeva, tokom trajanja odbrambeno-otadžbinskog rata, na području Prijedora je ubijeno 933 građana srpske nacionalnosti. Prema podacima DIC "Veritas", najmlađa registrovana žrtva na području Prijedora bila je dvomesečna beba Andrijana Škorić koja je stradala u avgustu 1995. tokom zločinačke akcije "Oluja". Najstarije žrtve su bile starice Stana Polić i Mara Sladović, stare po 93 godine, kao i Danica Draguljica koja je imala 92 godine. Na području Prijedorske regije do danas nisu pronađeni posmrtni ostaci 135 Srba, od čega 83 civila  i oni se od završetka rata vode kao nestali. 

Za zločine nad srpskim civilima u Prijedoru, pripadnici Armije BiH su osuđeni na ukupno 31-u godinu zatvora. 

Izvor: Miroslav Toholj - "Crna knjiga"