PRE 18 GODINA PREMINUO BALKANSKI KRVNIK ALIJA IZETBEGOVIĆ ČIJI JE REŽIM ODVEO U SMRT PREKO 100 000 LJUDI !

 

Pre dva dana, 19. oktobra je obeležena osamnaesta godišnjica smrti Alije Izetbegovića, predsednika Predsedništva SR BiH, a kasnije Republike Bosne i Hercegovine, osnivača i prvog predsednika Stranke demokratske akcije. Njegovo ime je i danas sinonim za najteže ratne zločine, za ozbiljna kršenja ljudskih prava, za razaranje, teror, koncentracione logore, etnička čišćenja i urbicid. Ostao je upamćen i kao prvi političar koji je na evropsko tlo doveo mudžahedine.

Zbog pogubne fašističke politike koju je vodio, narod Bosne i Hercegovine je Aliji dodelio epitet "balkanski kasapin". Da stvar bude još gora, ideje ovog ratnog zločinca su i danas veoma žive među bošnjačkom populacijom. Zbog svojih političkih opredjeljenja i delovanja, dva puta je zatvaran i osuđivan. Naime, još u toku Drugog svetskog rata priključio se pokretu Mladi muslimani. Nedugo nakon rata, 1946. godine, u suđenju članovima Pokreta, Izetbegović je osuđen na tri godine zatvora.

U poznatom "Sarajevskom procesu", kao prvooptuženi u grupi od trinaest muslimanskih intelektualaca, osuđen je na 14 godina zatvora. Mediji su objavili i kako su Alija i članovi njegove porodice bili  članovi zloglasne fašističke jedinice "Handžar Divizije"

Obeležavanju smrti Alije Izetbegovića, na mezarju Kovači su, prisustvovala i dva bošnjačka člana Predsedništva BiH - Željko Komšić i Šefik Džaferović koji su svojim dolaskom jasno dali do znanja i nedvosmisleno poslali poruku i srpskom narodu ali i svim građanima Bosne i Hercegovine za kakvu državu se oni zalažu i kakve principe i vrednosti neguju. 

Alija Izetbegović, čovek je koji je pokrenuo rat u Bosni i Hercegovini i čija je politika zasnovana na fašističkoj ideji o stvaranju "čiste islamske države na Balkanu" odvela u smrt preko 100 000 ljudi sva tri naroda, a više od milion ostavila bez krova nad glavom učinivši ih izbeglicama. Rezultat pogubne politike Alije Izetbegovića su 546 logora za Srbe, od čega 124 u "multietničkom Sarajevu". Rezultat su i 455 razorenih pravoslavnih svetinja (crkvi, hramova i kapela) kao i 294 srušenih i devastiranih katoličkih crkvi i verskih objekata. Hiljade ubijene dece, stotine masovnih grobnica, više hiljada silovanih žena i devojaka, etnička čišćenja, ritualna odsecanja glava....za sve te zločine odgovorna je politika tog "čuvenog, uglednog, velikog" Alije Izetbegovića. 

Iako Alija jeste preminuo njegove ideje su nažalost i dalje žive i veoma prisutne među bošnjačkim narodom, naročito među mlađom populacijom. Sva nedela i strahote koje je ovaj režim prouzrokovao nikada neće biti zaboravljene.

Žrtve ne zaboravljaju! Iako je Republika Srpska odbranjena, iako su časni borci Vojske Republike Srpske zaustavili teror i doneli mir i slobodu napaćenom srpskom narodu, majke koje su ostale bez dece, ranjeni civili, logoraši i žrtve silovanja i danas pamte svo zlo koje je došlo iz Sarajeva. Ta bol ne prolazi niti će ikada moći. Neobnovljene kuće i opustela sela ostala su nam kao večni podsetnik na užase rata.

U Bosni i Hercegovini postoji nekoliko ulica i trgova koji su nazvani po Aliji Izetbegoviću što jasno svedoči da bošnjački narod i dalje nije u stanju da se suoči sa prošlošću, te ne treba čuditi što je fašizam u Sarajevu i drugim gradovima i dalje jak. 

O tome u prilog nam govore i nedavna devastiranja pravoslavnih grobova u Zenici i Hadžićima, napadi na crkve i sakralne objekte, razbijanja spomen ploča ali i sva posleratna ubistva i maltretiranja povratnika od 1996. godine do danas. I ove godine se na godišnjici smrti Alije Izetbegovića okupio veliki broj ljudi i političara koji ističu "kako će nastaviti putem koji je zacrtao Alija Izetbegović, kako će negovati njegove ideje i tekovine njegovog režima" što zaista predstavlja ozbiljnu pretnju srpskom stanovništvu!

Upravo pod simbolom ljiljana i u ime "muslimanske Bosne i Hercegovine" samo u ratnom Sarajevu je formirano čak 124 logora za Srbe kroz koje je prošlo nekoliko hiljada civila...vršena su strahovita mučenja i zlostavljanja, sadistička iživljavanja i ubistva srpskih civila, silovano je na stotine žena, ubijena su deca, prognano je više od 150 000 građana srpske nacionalnosti.

SPOMENIK UBIJENOJ DECI - NAJVEĆI SPOMENIK ALIJI IZETBEGOVIĆU

Moralnije bi bilo da su Željko Komšić i Šefik Džaferović, umesto Alijinog mezarja, obišli grobove žrtava njegove zločinačke politike. Da su imali obraza i morala, mogli su otići i par kilometara dalje i pokloniti se pred spomenikom ubijenoj deci Istočnog Sarajeva. Spomen-obeležje posvećeno najmlađim stradalnicima podignuto je 13. septembra 2018. godine u Lukavici. Ono je podignuto u znak sećanja na 156-oro ubijene i preko dve hiljade ranjene dece. Među tom decom su i maleni Srbi, Hrvati i Bošnjaci koji nisu stigli odrasti jer su ih mučki ubili pripadnici Alijine vojske.

Devetogodišnju Mirjanu Dragičević iz sela Bioča kod Sarajeva, u njenoj kući su silovali pa masakrirali zajedno bošnjački vojnici i mudžahedini koje je u Bosnu i Hercegovinu doveo upravo dotični gospodin.

Ovo spomen obeležje predstavlja večni spomenik bošnjačkoj sramoti jer su upravo pripadnici bošnjačkog naroda - vojnici tzv. Armije BiH počinili ove monstruozne zločine ubijajući bez milosti žene, devojke, starce i nedužnu decu. Ovo je zapravo najveći spomenik Aliji  Izetbegoviću koji jasno oslikava njegovu politiku i taj spomenik ostaće trajno da decenijama i vekovima podseća sve buduće generacije šta su Srbima činile prve komšije, poklonici ideologije dotičnog gospodina. 

Moralnije bi da su bošnjački političari u Sarajevu odali počast  trudnici Slavojki Bunjevac, koja je brutalno mučena pa masakrirana od strane muslimanskih vojnika početkom 1992. u selu Čemerno kod Sarajeva samo jer se "drugačije zvala". Ako im je zaista stalo da se zlo ne ponovi, trebali su obići grob i prve žrtve Sarajeva Nikole Gardovića koji je ubijen 1. marta 1992. na Baščaršiji samo zato što je bio Srbin i Pravoslavac. Milun Tešanović je imao 16 meseci kada je masakriran sa roditeljima i još 23 civila u mestu Ledići od strane muslimanske vojske. Patolog je utvrdio da je detetu bila slomljena svaka kost. Tog dana je streljano još troje dece. Ubijeni su u ime ideje o "čistoj, muslimanskoj državi". Trebale bi Sarajlije na centralnom trgu postaviti fotografiju sveštenika Nedeljka Popovića kojeg su muslimanski ekstremisti zverski mučili pa masakrirali u Sarajevu u leto 1992. a potom zapalili crkvu u kojoj je služio. Da li  je to ta "multietničnost" kojom se Sarajevo često hvali ?!

Danas se trebamo prisetiti i više hiljada Bošnjaka čije je živote ugasila "multietnička Alijina Armija BiH". Trebamo se setiti trinaestogodišnjeg Mirze Seferovića koji je ubijen sa ocem Miralemom tokom napada Alijine tzv. Armije BiH na grad Teslić, te 300 ubijenih i ranjenih bošnjačkih civila tokom bombardovanja Doboja i Teslića iz pravca Maglaja i Tešnja. Trebamo se prisetiti i preko dve hiljade pobijenih Bošnjaka Krajišnika iz Zapadne Bosne, među njima i četrnaestogodišnjeg Amira Buljubašića koji je masakriran sa svojim dekom u Pećigradu tokom napada 5. korpusa na sela Zapadne Bosne. Pamtimo i preko hiljadu ubijenih i ranjenih bošnjačkih civila iz Ilijaša, Ilidže, Grbavice, Hadžića, Vogošće koji su stradali od granata i snajpera Alijine vojske, te one mučene u Silosu, Tarčinu, Viktor Bubnju. Pamtimo i mnoge silovane žene i ubijene trudnice..

DALEKO OD KATARZE, DALEKO OD POKAJANJA

Umesto praznih, često zapaljivih fraza, bošnjački političari trebaju baš poput Vilija Branta kleknuti pred grobove ubijene srpske,  hrvatske i bošnjačke dece i obećati da se takvo zlo više nikada i nikome neće ponoviti. 

Nažalost, tako nešto je vrlo teško očekivati naročito u društvu gde i dalje dominiraju nacionalistička ideologija i politika negiranja i opravdavanja zločina. Da veliki deo onih koji su posejali seme zla devedesetih godina, nije još uvek doživeo moralnu katarzu, svedoče i brojne uvrede i napadi na srpske žrtve, glorifikacija ratnih zločinaca, relativizacija zločina.... 

U Republici Srpskoj je bilo ideja da neka od ulica ponese naziv "Trg žrtava Alije Izetbegovića" kao i da se snimi film posvećen njegovim žrtvama mada to nikada nije realizovano.

Ako želimo iskreno pomirenje i saradnju onda se svako mora suočiti sa svojom odgovornošću a žrtve se moraju jednako tretirati. Tačno je da ne postoji kolektivna krivica jednog naroda, ali postoji kolektivna odgovornost! Zato bošnjački narod što pre mora proći katarzu i suočiti se sa zločinima iz prošlosti jer u suprotnom nikada neće biti mira na ovim prostorima. Dok god se ratni zločinci veličaju i slave u narodu, ta država nema prosperitet. Deca ne smeju biti kriva za grehove roditelja ali imaju obavezu da stvaraju novo, bolje i demokratsko društvo, kako nam se zlo ne bi ponovilo!