"MAJKA SREBRENICE DŽEMILA IZ DOBRAKA JE PALILA NAŠE SELO I ČINILA ZLO" - SRBIN DRAŽO OTKRIO ISTINU!

Nevine srpske žrtve ubijene u Skelanima

U tekstu pod nazivom "Skelani - krvava nit jednog zločina" koji je pre deset godina objavio list "Pečat" opisani su detalji stravičnog masakra nad srpskim civilnim stanovništvom u Skelanima. Ovo mesto i okolne zaseoke napali su 16. januara 1993. godine, pripadnici 28. divizije tzv. Armije BiH pod komandom Nasera Orića. U tom stravičnom napadu ubijeno je 69 Srba, od čega 50 civila. Među žrtvama je bilo dvadeset žena i petoro dece. U tom napadu silovano je najmanje deset srpskih žena. Među ranjenima je bilo i 18-oro dece što jasno svedoči o namerama agresora. Osim naoružanih bošnjačkih vojnika, u napadu na ovo mesto učestvovao je i veliki broj bošnjačkih žena i maloletnika. Dok su bošnjački borci ubijali srpsku decu i starce, te silovali devojke i žene, bošnjački civili su pljačkali, palili, uništavali a neki takođe dali doprinos zločinima nad civilima.

U ovom tekstu sačinjenom pred godišnjicu strašnog masakra u Skelanima, objavljene su i izjave Srba koji su uspeli da prežive masakr orićevih snaga. Svaka obiluje tugom i potresnim činjenicama a posebnu dimenziju daje izjava starog Draže Gligića koji je tog januarskog dana 1993. godine, ostao bez sina Alekse, dok je njegov drugi sin Goran teško ranjen. Osim bolnog prisećanja na svirepo ubistvo sina, Dražo je širem auditorijumu otkrio do tad nepoznatu činjenicu o tome kako jedna od članica udruženja "Majke Srebrenice" učestvovala u paljenju i razaranju njegovog zaseoka Žarkovići u MZ Skelani. U nameri da spase živu glavu 24-orogodišnji mladić Aleksa Gligić skočio je u Drinu kako bi je preplivao te spas potražio na drugoj strani, u Srbiji. Nažalost, bošnjački vojnici su uočili svoju metu i usmrtili ga snajperskim hicem.

Dražo je za Pečat izjavio: "Bežeći pred podivljalom hordom oni snažniji i odvažniji spas su potražili u ledenoj Drini. Sila je bio moj Aleksa. Nije mu bilo ravnog plivača. Preplivao bi on Drinu da ga dušmani u reci ne pogodiše!" – ponosnim i odrešitim glasom govori Dražo Gligić,  Aleksin otac čiji je mlađi sin Goran tog dana teško ranjen. Odjedanput, na Dražinom licu oslikala se vilica, stisnuo je zube i šake, prsti mu pobeleli.- zapaža novinarka "Pečata" promenu na licu ovog umornog čoveka. 

Tada je počeo da govori o jednoj za njega vrlo bolnoj temi. "Kao otac koji je izgubio sina najveću bol posle njegove pogibije doživeo sam kada sam na TV-u, među majkama Srebrenice koje je pre pet godina primio predsednik Srbije Boris Tadić, prepoznao Džemilu iz Dobraka. Poštujem ja njenu bol za sinom i ja sam izgubio sina i znam šta to znači, ali ona je po našim selima činila zlo, a kod Tadića je otišla kao mučenica. Verujte, zaplakao sam kao dete kada sam to video. Ne samo mene, sve nas ovde boli nepravda što naše dželate pretvaraju u ‘nevine žrtve Srebrenice" – ljutitog glasa je rekao Dražo. Džemila je, prema njegovim rečima, zajedno sa  Naserovim vojnicima učestvovala u paljenju srpskog sela Žarkovići.

Po komentarima ostalih ljudi, ona je predstavljena kao mučenica, a bile su joj posvećene i neke dokumentarne emisije. Njen sin je poginuo u julu 1995. godine, a 1992. godine je pristupio 28. diviziji tzv. Armije BiH navode oni.

Tog dana u pomenutom zaseoku Žarkovići stradao je veliki broj srpskih civila. Branka Jakovljević, iz zaseoka Žarkovići, i njen tada devetogodišnji sin Dejan imali su "sreću" da budu "samo ranjeni". Ona se prisetila kobnog januarskog dana i svoju ispovest ispričala novinarki "Pečata". Između ostalog spomenula je i monstruozno ubistvo Srpkinje Rose Neđić (43) koju su bošnjački vojnici u Žarkovićima zarobili i satima silovali i mučili pa je masakrirali. Branka je ispričala: "Probudili su nas pucnji i poklici: Alahu egber! Džihad! Svi smo bili u kući i spavali kada su nas probudili pucnji. Probudili smo decu i istrčali iz kuće. Stiskajući za ruku sina Dejana samo sam molila Boga da mi deca ostanu živa. Nekoliko metara od kuće pogodio me je metak i pala sam. Sestra mog muža pokušavala mi je pomoći, ali sam vrisnula: ‘Ostavi me i spasavaj mi decu!’. Poslušala me, a ja sam se otkotrljala do obližnjeg grmlja. Videla sam kako, malo niže, pada moj sin Dejan. I on je bio pogođen ali su ga ukućani uspeli odneti. Nisam znala da li su ga ubili ili je samo ranjen – rekla je Branka plakajući. Dva dana i celu noć provela je u šiblju gledajući i slušajući divljanje Orićevih vojnika, među kojima je bilo i žena koje su palile i pljačkale srpske kuće.

- Slušala sam kako psuju, prete da će nas sve poklati. Sirota Rosa Neđić (50) pobegla je ispred njih iz zaseoka Dvizdovići i spas potražila kod nas u Žarkovićima. Do duboko u noć slušala sam njene krike i jauke; slušala sam kako je muče. Onda je više nisam čula… Bila je mrtva. Meni je rana krvarila, gubila sam krv. Nisam više mogla da izdržim muke i bolove, pa sam  posle dva dana počela dozivati komšije Dimitrijeviće. Srećom muslimani su se povukli i u grmlju me je pronašao komšija koji je čuo moje vapaje – prisetila se plačući Branka Jakovljević koja je tog 17. januara uveče saznala da je dan pre ostala bez muža Milenka, oca njihova tri sina – Novaka, Dejana i Daneta.

Dražo Gligić je i kratkoj izjavi za Večernje Novosti ispričao: "Po­ku­ša­vao moj Alek­sa da pre­pli­va Dri­nu, da do­ne­se sa­ni­tet­sku po­moć iz Sr­bi­je. Ta­man je iza­šao iz re­ke, po­go­dio ga snaj­per. Ubi­cu znam. Znam po ime­nu i pre­zi­me­nu. Ni­je od­go­va­rao za zlo­čin. Mog Alek­su od­ne­la je Dri­na. Na­šli smo ga, niz­vod­no, su­tra­dan. I šta da ka­žem. Ni da  za­bo­ravi­mo, ni da opro­sti­mo."

Pojedine članice bošnjačkih udruženja iz Srebrenice, više puta su tokom svojih gostovanja govorile kako su učestvovale 1992. i 1993. godine u napadima na srpska sela poput Kravice, Skelana, Bjelovca, Fakovića i drugih mesta, navodeći kako su njihovi muški članovi išli u borbe dok su one ulazile u kuće i uzimale. Svaki taj napad orićevih vojnika na srpska sela od Podravanja, Fakovića, do Kravice i Skelana rezultirao je velikim brojem masakriranih i ubijenih srpskih civila, a mnogi se i danas vode kao nestali. Te žene su u svojim govorima o "avanturama" iz Kravice, Skelana, Bjelovca i drugih srpskih sela, mogle usput i da kažu gde su tela srpskih civila koji su zarobljeni i ubijeni tih istih dana u tim istim selima a koji se i danas vode kao nestali. Nažalost, to nisu spomenuli a bilo bi i moralno i korisno.

Iz svega pročitanog, postavlja se logično pitanje: Ko je u ovoj priči o Skelanima žrtva, a ko agresor? 

Da li su agresori četvorogodišnji Aleksandar i njegov dvanaestogodišnji brat Radisav koji su ubijeni u svom selu na skelanskom mostu tokom napada bošnjačke vojske? Da li su žrtve ta "Džemila iz Dobraka" i bošnjački vojnici koji su naoružani prešli kilometre i došli na tuđi kućni prag da osvajaju i čine svašta?

Da li su agresori Novak, njegova supruga Ivanka, i njihovo dvoje dece Mitra (18) i Mićo Ristić (15) koji su mučeni pa pobijeni, masakrirani u svojoj kući u zaseoku Kušići tog 16. januara 1993. ili možda neprijateljski vojnici koji su iz kilometrima udaljene Srebrenice došli na njihov kućni prag te ih poubijali ?!

Da li su agresori silovane pa masakrirane Srpkinje Milenija Janković (29), Milenka Ristić (62) i Rosa Neđić (43) koje su skončale tog krvavog januarskog jutra na kućnom pragu ? Preostaje nam samo da razmišljamo!

Preuzeto sa portala: Pečat: "Skelani - krvava nit jednog zločina" (vidi: http://www.pecat.co.rs/2011/01/skelani-krvava-nit-jednog-zlocina/ )

                            Večernje Novosti: "Živimo da oplakujemo decu"