BRATUNAC DOBIJA MEMORIJALNI CENTAR - SPOMEN KOMPLEKS POSVEĆEN SRPSKIM ŽRTVAMA ?!

Vest da bi Bratunac uskoro mogao dobiti memorijalni centar i spomen kompleks u znak sećanja na 3267 ubijenih Srba na području ove opštine i srebreničke regije, obradovala je i prijatno iznenadila stanovnike Podrinja. Ovakva ideja proteže se već dve ipo decenije od završetka rata ali do sada nije bilo nikakvog pomaka po ovom pitanju. Predsednik DNS, Nenad Nešić pozvao je vlasti u Republici Srpskoj da započnu sa izgradnjom spomen kompleksa kako bi nevine srpske žrtve dobile prikladno obeležje i pravo na dostojanstveno sećanje baš kakvo zaslužuju.

Ova inicijativa poslednjih godina je uporno bila zataškavana i "stavljana pod tepih" od strane pojedinih srpskih političara u RS koji su besramno smatrali da bi uopšte obeležavanje zločina nad Srbima narušilo međuetničke odnose. Nešić je uputio predlog da se u Bratuncu podigne spomen kompleks srpskim žrtvama rata u Podrinju.

"Da bi se sadašnje i buduće generacije Bošnjaka, Srba i Hrvata poštovale, moramo razumijeti da su jedni pored drugih takođe ljudi, sa svojim bolom i svojom istorijom. Narod koji ne poštuje svoje žrtve, ne može poštovati ni žrtve drugih. Zato predlažem da se u Bratuncu podigne spomen kompleks srpskim žrtvama rata u Podrinju", navodi Nešić koji je istakao da takvi memorijali stalno moraju da nas opominju da ne smemo dopustiti da mržnja ikada više nadvlada i zlo zadesi ove prostore.

"Da ove dane nikada više ne prate teške riječi nepoštovanja ili slike javnog linča Aleksandra Vučića prilikom posjete Potočarima", smatra Nešić i dodaje: - Samo tako, u dva dana velikih tragedija za naše narode, u kojima ćemo mržnju zamjeniti sjećanjem, vratićemo šansu generacijama koje dolaze da pruže ruke jedni drugima umjesto da ih dignu od svega i odu odavde. Odgovornost ni za jedan zločin ne može i nije kolektivna. Кolektivne su samo žrtve. Imamo ih svi", konstatuje nešić u pisanoj izjavi medijima.

Srpski narod Bratunca i Srebrenice, a naročito porodice ubijenih i nestalih su već tri decenije izloženi sramnim pritiscima i ponižavanjima koje dolaze iz Sarajeva ali i raznih drugih svetskih centara moći. Ti udari naročito su se intenzivirali poslednjih par godina! Napadi na srpsko stanovništvo postaju sve jači, sve bolniji i sve besramniji. Čini se da je glavni cilj takvih aktivnosti da se srpsko stanovništvo konačno iseli iz Srebrenice. Ono što Orić i ostali nisu uspeli da završe 1992. realizuje se danas samo drugačijim sredstvima!

Satanizacija srpskog naroda traje još od završetka rata, a različite rezolucije i zakoni kojima se preti Srbima samo su nova sredstva Sarajeva koja imaju za cilj stvaranje atmosfere neprijateljstva, panike i straha i predstavljaju  tlo za izazivanje nekih novih etničkih sukoba i konflikata. Tom moralnom genocidu nad Srbima se mora stati na put, a Republika Srpska mora pravnim putem zaustaviti teror koji je prvenstveno usmeren ka Srebreničkim Srbima - preživelim žrtvama muslimanskog terora, srpskim povratnicima, i naravno majkama koje još tragaju za kostima svoje dece.. Zločini nad Srbima u Srebrenici i srednjem Podrinju bili su planski i sistemski, pripremani su i organizovani još godinama pre početka rata. Cilj je bio stvoriti muslimansku državu i etnički očistiti istočnu Bosnu od srpskog stanovništva, baš onako kako su muslimanski fašisti to činili 1941-1945. 

MEMORIJALNI CENTAR - KLJUČ SEĆANJA

Srpski narod Srebrenice i čitavog srednjeg podrinja saglasan je u činjenici da srpske žrtve trebaju biti jednako tretirane kao i bošnjačke, te da i one zaslužuju memorijalni centar koji bi od zaborava sačuvao sve strahote koji je srpski narod proživeo 1992-1993. Taj memorijalni centar neophodan je svima jer samo na taj način možemo učiti lekcije iz prošlosti na adekvatan način, pamtiti važne događaje i graditi bolje i kvalitetnije društvo. Od velikog je značaja izgraditi ovakav trajni memorijal koji bismo ostavili u amanet svim budućim naraštajima.

U Bratuncu, Srebrenici, Vlasenici i Zvorniku, postoje spomen sobe sa fotografijama ubijenih Srba, i veoma je pohvalno što su čestiti i pošteni ljudi otvorili ovu sobu sećanja i sačuvali uspomenu na svoje sugrađane. Ipak, te prostorije nisu dovoljne da upoznaju bilo kog posetioca, mlađi naraštaj ili čak stranca, o pravim dešavanjima u Srebrenici i regiji Birač. Zato je neophodno kulturi sećanja pristupiti na jedan drugačiji, kompleksniji način.

Za početak je neophodno 12. jul proglasiti Danom žalosti i Danom sećanja na 3267 ubijenih Srba srebreničke regije kada bi smo se svi kolektivno prisećali perioda muslimanskog terora u Srebrenici. Nakon toga bi bratunačko groblje gde je sahranjeno preko hiljadu srpskih civila - žena, dece, staraca trebalo dobiti status memorijalnog groblja i istorijski značajnog lokaliteta. Tek onda bi se trebalo pristupanju realizaciji ove ideje te izgraditi instituciju (muzej ili memorijalni centar) gde bi na jednom mestu bile postavljene fotografije svih ovih žrtava - žena, staraca, dece, poginulih boraca, kako iz Srebrenice i Bratunca, tako i iz Vlasenice i Zvornika i svih mesta koja su bila meta napada orićeve muslimanske vojske iz Srebrenice. 

Osim fotografija nevinih žrtava trebale bi biti objavljene i ispovesti logoraša i žrtava ratnog zlostavljanja (mučenja, silovanja, izbeglištva) koji su prošli torture u muslimanskim kazamatima od Srebrenice, Bratunca, preko Vlasenice do Zvornika. Poznato je da su mnoge žene i deca bili zatočeni u logorima i zatvorima gde su mučeni i zlostavljani (mnogi i likvidirani). 

U tom memorijalnom centru trebale bi biti postavljene i ispovesti majki čija su deca žrtve masovnih egzekucija, i ljudi koji su izgubili veći broj članova svoje porodice. Trebali bi se u tom memorijalnom centru naći i ispovesti heroja odbrane - komandanata i vojnika koji su branili civilno stanovništvo od Orićevih hordi, kao i ispovesti lekara i zdravstvenih radnika koji su dane i noći provodili po bolnicama, ambulantama, neretko i na prvim linijama odbrane pomagajući ranjenim civilima i borcima što bi svakako prosečnom posetiocu olakšalo poimanje stanja u srpskim enklavama i selima te 1992. i 1993. godine. Najmlađi logoraš je bila osmomesečna beba!

Sve to bi trebalo biti naravno prevedeno i na engleski jezik jer i svet zaslužuje da sazna istinu o dešavanjima u Srebrenici.

U tom memorijalnom centru trebale bi biti postavljene fotografije masovnih grobnica ali i porušenih, razorenih i zapaljenih pravoslavnih crkava, hramova, grobova, društvenih i kulturnih objekata koji su devastirani prilikom napada bošnjačke vojske, naravno sa adekvatnim opisom. S obzirom da je Srbima zabranjeno da obeleže svoja mesta stradanja, u tom memorijalnom centru trebalo bi postaviti fotografije svih lokacija (logora, zatočeničkih objekata) gde su zatvarani, mučeni i ubijani srpski civili i zarobljenici. Jedan od takvih zloglasnih logora nalazio se i u Potočarima gde je danas muslimansko mezarje i memorijalni centar. Logor je formiran u maju 1992. a bio je aktivan do kraja 1992. i ovde su zatvarani mnogi srpski civili, uključujući i decu a registrovana su i ubistva i silovanja. Slično je i sa logorom u zgradi bivšeg opštinskog suda koji je zbog strašnih zločina prozvan "Srebreničkim Aušvicem". 

Trebalo bi posetioce tog, nadamo se budućeg projekta, upoznati sa sudbinama Ljubinke Gagić koja je izvršila samoubistvo u logoru ne želevši da doživi sudbinu drugih srpskih devojaka i žena koje su silovane, zatim sudbinu pravoslavnog sveštenika Bobana Lazarevića koji je ubijen dok je služio verski obred, braće Aleksandra (4) i Radisava Dimitrijevića (12) koji su usmrćeni snajperskim hicima, Vidoja Lazića koji je razapet na krst pa zapaljen, Rade Kukolja koji je zapaljen na ražnju, Ljiljane Ilić Lončarević koja je svirepo ubijena u sedmom mesecu trudnoće u svom selu, trojice braće Simić koji su ubijeni na kućnom pragu, Stanojke Grujić koja je višestruko silovana pa ubijena u Baljkovici i drugih.

Srebrenicu su godinama unazad posetili mnogobrojni strani zvaničnici ali i veliki broj običnih ljudi iz raznih krajeva sveta. Istine radi, bilo je dosta ljudi koji su želeli da odaju počast srpskim žrtvama i informišu se o događajima na srpskoj strani. Međutim, osim paljenja sveća i posete groblju nisu imali više prilike da se upoznaju sa događajima kojima je i počeo rat u Podrinju. Zato je važno otvoriti memorijalni centar ili muzej sećanja gde bi sva istina i sve činjenice bile objedinjene na jednom mestu. 

Zato je od velike važnosti otvoriti ovakvu instituciju ili jednostavnu neku od postojećih spomen soba u Zvorniku, Vlasenici, Bratuncu, Srebrenici proširiti i obogatiti nabrojanim elementima. Bratunac i Srebrenicu godišnje obiđe hiljade mladih iz Srbije, a nekoliko osnovnih i srednjih škola izrazilo je ranije spremnost da organizovano posete stratišta srpskog naroda u Bratuncu i Podrinju. Prethodnih godina srpskim žrtvama su odali počast i mladi Česi, Slovaci i Mađari a često komemoracijama prisustvuju i brojni Rusi, naravno na čelu sa ruskim ambasadorom. Sve to nam govori da je zainteresovanost običnog sveta za istinom o Srebrenici i uprkos moćnoj propagandi, i dalje veoma izražena!

Važno je organizovati školske posete mladih iz Republike Srpske i Srbije Srebrenici, Bratuncu i našim velikim stratištima i upravo na tim lokacijama (nadamo se i u tom budućem memorijalnom centru) održati školski čas kako bi i mladi naraštaji naučili važne lekcije o tome zašto je rat loša stvar, kakve su stvari počinjene u tim mestima, kako se goloruk narod branio od agresije. Samo na taj način se može graditi bolja i lepša budućnost bez novih sukoba.

Hoće li ideja Nenada Nešić naići na podrški i biti sprovedena u delo preostaje nam samo da čekamo i da se nadamo!